Категорија: Blog

Dominacija RWA:

U sektoru poljoprivrede, RWA Srbija je težila da postane i ostane vaš pouzdan partner godinama. Naš semenski program kontinuirano donosi rekordne prinose širom zemlje, donoseći zadovoljstvo lokalnim farmerima i motivišući nas da razvijamo i poboljšavamo naš asortiman proizvoda. Kada je u pitanju uljana repica, ponosni smo što smo najveći kupac i izvoznik u Srbiji. Prošle godine je RWA Srbija izvezla 23.926 tona uljane repice, osiguravajući prvu poziciju u izvoznoj količini u našoj zemlji.

Značaj uljane repice:

Uljana repica, često nazvana „biljka 21. veka“, nosi veliki značaj zbog svoje raznovrsne primene. Tokom poslednjih decenija došlo je do kontinuiranog povećanja uzgoja uljane repice širom sveta, kao i u našim domaćim poljima. Uljana repica služi kao vredan izvor biljnog ulja i proteinskih obroka, a takođe je postala važan alternativni izvor energije u industriji biodizela. Pored toga, uzgoj uljane repice može poboljšati kvalitet zemljišta smanjenjem erozije i suzbijanjem korova.

Povoljni agroekološki uslovi:

Srbija se može pohvaliti povoljnim agroekološkim uslovima koji omogućavaju neprekidnu proizvodnju zimske uljane repice. Stabilni prinosi ove biljke doveli su do proširenja površina pod uzgojem uljane repice. Ove sezone, RWA Srbija ima za cilj da bude vaš siguran i pouzdan partner, nudeći usluge koje obuhvataju prodaju semena i otkup uljane repice.

Semena visokog kvaliteta:

U RWA Srbija, prioritet nam je razvoj i distribucija semena uljane repice visokog kvaliteta. Naši obimni istraživački i uzgojni programi osiguravaju da naša semena poseduju superiorni genetski potencijal, što dovodi do poboljšanog prinosa, otpornosti na bolesti i prilagodljivosti različitim uslovima uzgoja. Odabirom semena RWA Srbija, poljoprivrednici mogu da maksimiziraju svoj prinos i poboljšaju profitabilnost.

Stručna poljoprivredna podrška u uzgoju:

Svesni smo da uspešan uzgoj zahteva više od samog kvalitetnog semena. Zato RWA Srbija pruža sveobuhvatnu poljoprivrednu podršku našim partnerima. Naš tim iskusnih agronoma pruža personalizovane savete i uputstva tokom celog procesa uzgoja, od selekcije semena i setve do upravljanja usevom i optimizacije berbe. Iskorišćavanjem našeg znanja, poljoprivrednici mogu prevazići izazove i postići optimalne rezultate.

Integrisano upravljanje usevima:

Uzgoj uljane repice zahteva precizne metode upravljanja usevima kako bi se osiguralo zdrav rast i maksimizirao prinos. RWA Srbija zagovara principe integrisanog upravljanja usevima (ICM), koji uključuju kontrolu štetočina i korova, upravljanju hranivima i prevenciji bolesti. Implementiranjem tehnika ICM-a, poljoprivrednici mogu unaprediti održivost i produktivnost svojih polja sa uljanom repicom.

Održiva poljoprivreda:

Kao odgovorna kompanija, RWA Srbija se posvećuje promovisanju održivih poljoprivrednih praksi. Prioritet nam je korišćenje ekološki prihvatljivih metoda i tehnologija koje minimiziraju uticaj na ekosisteme i štite prirodne resurse. Kroz naše inicijative održive poljoprivrede, cilj nam je da podržimo dugoročnu održivost proizvodnje uljane repice dok čuvamo ekološku ravnotežu.

Pouzdan otkup:

Posvećenost RWA Srbija da bude pouzdan partner se proteže i preko otkupa uljane repice, obezbeđujući lak i transparentan proces za poljoprivrednike prilikom prodaje svojih proizvoda. Naša široka mreža otkupnih mesta omogućava lak pristup poljoprivrednicima širom zemlje, olakšavajući logistiku i smanjujući troškove transporta. Zahvaljujući našoj fer ceni i brzoj isplati, poljoprivrednici mogu verovati RWA Srbija kao svom preferiranom kupcu uljane repice.

Uloga trgovaca i logistike u uspehu RWA:

Rada i Verica, dva talentovana trgovca merkantilnim robama odigrali su ključnu ulogu u izuzetnom poslovanju kompanije. Zahvaljujući njihovom poznavanju dinamike međunarodne trgovine uspeli su da identifikuju dobre indikatore kretanja cene i ostvare fenomenalne rezultate.

Logistika takođe igra ključnu ulogu u uspehu kompanije RWA. Efikasna logistika omogućava brzo i sigurno transportovanje merkantilne uljane repice. To zahteva dobru organizaciju i uključuje planiranje transporta, skladištenje, carinjenje i praćenje tereta tokom celog procesa.

RWA Srbija se ponosi svojim položajem kao najveći kupac i izvoznik uljane repice u Srbiji. Posvećeni smo pružanju hibridnih semena visokog kvaliteta, stručne poljoprivredne podrške i održivih poljoprivrednih praksi našim partnerima. Sa našim obimnim iskustvom i posvećenošću izvrsnosti, RWA Srbija ima za cilj da ostane vaš pouzdan i siguran partner od semena do prodaje. Pridružite nam se u razvijanju uspešne industrije uljane repice u Srbiji i uživajte u blagodetima ove vredne biljke.

Preuzmite katalog Uljane Repice za 2023 OVDE.

Poljoprivredna praksa je pokazala da je trenutno stanje useva, bilo ono napredno ili ne, samo – trenutno stanje. U svakoj fazi rasta i razvića, napredovanju agrokultura preti opasnost od biljnih štetočina. Iskusni poljoprivrednici znaju da su nepažnja i neadekvatna zaštita useva greške koje ne smeju da priušte. Stoga, briga o usevima ne prestaje onog momenta kada izniknu prvi izdanci. Tada je oprez posebno važan.

Kada je reč o gajenju ječma, biljne vaši predstavljaju veliku opasnost za useve tokom jeseni. Biljne vaši iz porodice cikada su prisutne u usevima ječma od faze sadnica do faze sazrevanja. Ovi insekti su glavni prenosioci bolesti žute patuljavosti ječma. 

Simptomi bolesti su najizraženiji tokom hladnijih dana i pri visokom intenzitetu svetlosti. Međutim, izgled pojedinih zaraženih biljaka često ne odaje simptome zaraze. Zbog toga se simptomi često pojavljuju neravnomerno i predstavljaju pritajenu pretnju zdravim izdancima.

Kako prepoznati simptome žute patuljavosti ječma?

• Zaostajanje u rastu je najčešći pokazatelj infekcije. U poređenju sa zdravim biljkama, zaraženi izdanci su izrazito manjeg rasta, sa često iskrivljenim listovima. Koren se takođe smanjuje ili ostaje nerazvijen. U zavisnosti od stepena virulencije, biljke ne klasaju ili formiraju sitne sterilne klasove.
• Najuočljiviji simptom infekcije je gubitak zelene boje listova. Promeni boje može prethoditi pojava karakterističnih vodenastih područja na listu. Nakon toga, listovi ječma postaju svetlo žute boje. Žutilo se primećuje već između prve i treće nedelje nakon infekcije, a ova promena je najizraženija kod starijih listova.
• Na infekciju ječma mogu ukazivati: uspravni listovi, nazubljene ivice listova, smanjeno cvetanje, sterilnost i sitna zrna.

Kako se bolest prenosi?

Žutu patuljavost ječma izaziva virus BYDV (Barley yellow dwarf virus), koji parazitira na vrstama iz porodice trava. Kad je reč o agrokulturama, pored ječma, česti domaćini ovog patogena su kukuruz i pšenica. 

BYDV dospeva u biljno tkivo putem vektora – letnje generacije biljnih vaši. Najznačajniji vektor je cikada Psammotettix alienus. Virus preživljava nedeljama u telu biljne vaši, a na biljku domaćina se prenosi kontaktom vaši i lista. Raširenost zaraze zavisi od udaljenosti koju prevali populacija biljnih vaši. To znači da izvori zaraze u usevu mogu biti lokalni ili rasprostranjeni na velikoj udaljenosti od prvobitno kontaminiranog polja žitarica ili travnate površine. Kada BYDV prodre u provodno tkivo biljke, izaziva niz ćelijskih reakcija koje usporavaju rast biljke i dovode do gubitka hlorofila. Na stepen infekcije utiču starost, fiziološko stanje i genotip biljke. 

Pojava simptoma zavisi od soja virusa i uslova okoline. Visok intenzitet svetlosti i relativno niske temperature (15-18ºC) favorizuju ispoljavanje simptoma. Uslovi sredine utiču i na stopu razmnožavanja biljnih vaši. Biljne vaši mogu preživeti nepovoljne uslove u usevima pšenice i kukuruza. Važan rezervoar virusa žute patuljavosti ječma su korovi. Ciklus razvoja BYDV deluje kao nepogrešiva strategija prirode da održi žutu patuljavost ječma u usevima agrokultura. Tu stupa na snagu rešenje kompanije RWA.

Na koji način možete zaustaviti ciklus razvoja BYDV?

Krajnji cilj svakog poljoprivrednog proizvođača je nesporan kvalitet gajenih kultura i visok prinos – što ujedno znači i visok prihod. Bolesti uzrokovane virusima koštaju ne samo ekonomiju Vašeg poljoprivrednog gazdinstva, već i globalnu ekonomiju. Tradicionalna zaštita ječma od biljnih vaši, koja uključuje tretman useva insekticidima, podrazumeva ulazne troškove kupovine neophodnih preparata i obezbeđivanja adekvatne mehanizacije. Pristanak na ova ulaganja je razumljiv s aspekta prevencije nepovoljnih ishoda proizvodnje. Ipak, kada su u pitanju ekonomski značajne bolesti, kao što je žuta patuljavost ječma, idealno rešenje bi zapravo bilo ono najjednostavnije – seme tolerantno na BYDV. Taj zadatak uspešno su izvršili stručnjaci pod okriljem kompanije RWA.

Ove sezone, izdvajamo najnoviju generaciju ječma kao rešenje u borbi protiv žute patuljavosti ječma. Paradies je prva sorta ječma tolerantna na BYDV na našem tržištu. Izbor ovog semena znači da proizvodnja ječma na parcelama s velikom populacijom vaši zaraženih BYDV virusom –  više nije rizik. Odlična tolerantnost na bolesti, brz početni rast i visok broj zrna u klasu ove sorte, ispunjavaju sve zahteve organske proizvodnje.  Ipak, treba imati na umu da, i pored tolerancije na BYDV, setvu semena Paradies ne bi trebalo obavljati rano iz drugih agronomskih razloga (poput korova i fungicidnih infekcija). 

Virusne infekcije mogu značajno umanjiti prinos ječma. Ovom mišlju bi se trebalo voditi prilikom izbora semena. Semena s genetskom otpornošću na BYDV će zaštititi Vaše useve u svim fazama razvoja i obezbediti kontrolu vektora žute patuljavosti ječma. RWA kompanija je uspela u nameri da postigne spoj visokih proizvodnih karakteristika i tolerancije na BYDV. Neumornim izvođenjem ogleda i konvencionalnim oplemenjivanjem sorti ječma, još jednom je dokazala da je samo provereno seme – pouzdano seme!

Jedan od najprepoznatljivijih simbola jeseni je bundeva. Veruje se da ova biljka potiče iz Centralne Amerike, gde se pojavila pre oko 7500 godina. Prve sorte bundeva imale su vrlo malo sličnosti sa današnjim sortama – bile su malih dimenzija, tvrde i gorkog ukusa. Današnje sorte su poznate po specifičnom ukusu i bogatoj pulpi, koja ulazi u sastav brojnih domaćih kulinarskih specijaliteta. Iako se koriste u ishrani više od 4 veka, malo je poznato da se pravo blago bundeve zapravo nalazi u semenu.

Presovanjem semena bundeve nastaje bundevino ulje, koje ima blagotvorno dejstvo na ljudsko zdravlje. Stari Meksikanci nazvali su ga „zelenim zlatom“, a moderna nauka je dokazala tvrdnje drevnih naroda o značaju bundevinog ulja u održanju vitalnosti. 

Proizvodnja bundeve

Odabir kvalitetnog semena proverenih sorti bundeve, ima ključnu ulogu u proizvodnji i visini prinosa. Međutim, da bi se potencijal sorte ispoljio u potpunosti, neophodno je dobro poznavanje ekoloških zahteva kulture i primena adekvatne tehnologije proizvodnje.

• Uslovi sredine 

Prema toplotnim zahtevima bundeva pripada termofilnim biljkama i zahteva toplije zemljište tokom svih faza vegetacije. Minimalna temperatura za nicanje iznosi 8ºC. 

Adekvatno mesto za optimalan rast bundeve su osunčane parcele. Zahtevi za vodom su takođe povećani, ali zahvaljujući dobro razvijenom korenovom sistemu, sorte bundeve tolerišu kraće periode suše. Najbolje uspevaju na strukturnim, baznim i plodnim zemljištima sa visokim procentom humusa.

• Tehnologija 

Proizvodnja bundeve zasniva se na primeni konvencionalnih metoda proizvodnje, pri čemu je odabir kvalitetne mehanizacije važan za očuvanje useva od gaženja i infekcije korovskim reziduama. Za setvu se obično koriste pneumatske sejalice. Semena se seju na dubinu od 3 do 5 cm, na međuredni razmak od 70 cm ili 140 cm, a razmak unutar jednog reda iznosi od 40 do 70 cm u zavisnosti od međurednog razmaka.

• Setva

Da bi se zemljište adekvatno pripremilo za setvu, obavlja se predsetvena priprema zemljišta nekoliko puta pred setvu. Setva se obavlja krajem aprila i početkom maja, nakon što se temperaturne vrednosti ustale iznad 12º i uspostave odgovarajuće vlažnosti zemljišta.

• Žetva

Plodovi bundeve se ubiru od sredine septembra do kraja oktobra. Gajenje ove kulture je izuzetno profitalbilno zbog visoke cene nerafinisanog ulja, koje se dobija iz bundevinog semena.

Srbija se otvara ka proizvodnji bundeve

Dugogodišnji poljoprivredni proizvođači prepoznali su važnost gajenja bundeve (uljane tikve) i trenutno površine pod ovom kulturom imaju trend rasta u svim zemljama EU. Industrija bundevinog ulja u Austriji je doživela procvat i plasirala bundevu na listu glavnih austrijskih poljoprivrednih proizvoda. Pogoni za presovanje semenki bundeve postaju turistička atrakcija, a ekonomska isplativost gajenja ove lekovite kulture podstakla je austrijske stručnjake da ulože vreme i trud u testiranje i unapređivanje novih sorti. Kako se to odražava na poljoprivredne proizvođače u Srbiji?          

Srbija se otvara kao jedan od proizvođača bundeve, a kompanija RWA je podržava na tom putu – ulaganjem u razvoj sortimenta i  adaptacijom kvaliteta semena na lokalne uslove. Ove godine, RWA je prvi put krenula na tržište Srbije sa prodajom najboljih austrijskih semena bundeve, koja se koriste za proizvodnju bundevinog ulja: GL Rustikal, GL Classic, Gleisdorfer ölkürbis i GL Venus. Napori naših stručnjaka da visoka otpornost sorti uljane tikve prati vrhunsku visinu prinosa, ujedinjeni su u najkvalitetniji semenski program. Vreme je za nove pobede u polju i gajenje novih kultura, ali jedno ipak ostaje isto – kvalitet pri izboru sorte i precizno pozicioniranje na tržištu ostaju prioriteti.

Nutritivna vrednost semenki i ulja bundeve

Svakodnevni unos namirnica bogatih vitaminom B, jednog od najvažnijih mikronutrijenata, je neophodan u cilju očuvanja zdravlja i vitalnosti organizma. Seme bundeve je bogat izvor vitamina B1, B2, B3, B5 i B6, kao i vitamina C, K i E.

U sastav bundevinih semenki ulaze gvožđe, magnezijum, cink, bakar i mangan – esencijalni minerali za pravilno odvijajanje fizioloških reakcija u ljudskom organizmu. 

Većina masti u bundevinom ulju su polinezasićene masti – omega-3 i omega-6 masne kiseline. Unošenje omega-3 i omega-6 masnih kiselina u optimalnim količinama, reguliše nivo holesterola i sprečava kardiovaskularne bolesti. 

Na koji način konzumacija semenki i ulja bundeve doprinosi zdravlju?

Zahvaljujući prisustvu vitamina E i karotenoida u semenkama bundeve, koje imaju antioksidativno dejstvo, konzumacija semenki i ulja pruža preventivnu zaštitu od brojnih oboljenja (poput kancera prostate, dojke i debelog creva) i upala. 

Magnezijum u semenikama bundeve utiče na mineralizaciju kostiju, ali i sniženje krvnog pritiska i nivoa šećera u krvi, što je od posebnog značaja za ljude obolele od dijabetesa. Cink štiti telo od upala, alergija i napada patogena, čime sprečava infekcije i jača sveopšti imunitet. Osim toga, povećava nivo testosterona i doprinosi plodnosti kod muškaraca.

Bundevina semena su bogata proteinima i vlaknima, što produžuje osećaj sitosti, te predstavlja prirodan način da se redukuje unošenje kalorija i smanji telesna težine bez negativnog uticaja na organizam. 

Kako se bundevino ulje koristi u ishrani?

Upotreba bundevinog ulja u pripremi jela pruža prednosti – doprinosi zdravlju, obogaćuje trpezu neophodnim hranljivim sastojcima i unosi promene u ukuse već poznatih jela. Ulje bundeve može se koristiti kao preliv za salate, pečenu ribu, testeninu ili grilovano povrće. 

Prilikom skladištenja ulja, ono se mora zaštititi od vazduha i svetlosti. Čuvajte ga u zatvorenoj boci na tamnom mestu, kako sunčeva svetlost ne bi promenila blagotvorna svojstva ulja. Ukoliko se pravilno skladišti, rok upotrebe će iznositi oko dve godine.

Što je zemljište toplije, to je bolje za kukuruz koji se nalazi u fazi početnog porasta.

Optimalna temperatura je 20°C, ali evropske sorte su se prilagodile temperaturi i od 10°C.

Navike poljoprivrednika iz prethodnih godina i njihova iskustva, pokazali su da ranija setva nudi niz prednosti.

Međutim, ove godine smo se susreli sa situacijom da se temperatura zemljišta nakon setve, na pojedinim terenima, nije povećala više od 5°C duži niz dana.

Period klijanja i nicanja je veoma osetljiv na delovanje različitih hormona i enzima.

Kada su mlade biljke kukuruza izložene niskim temperaturama, tkivo postaje krhko, štetočine i patogeni mikroorganizmi mogu lako da ih napadnu.

Kada su idealni spoljašnji uslovi, kukuruz raste brzo i nema problema sa ovim štetočinama.

Brze temepraturne promene zemljišta čak pogoršavaju situaciju.

Što je zemljište teže i hladnije, to se može pojaviti više problema.

Kod redukovane obrade na teškim zemljištima, potrebno je još više vremena da bi se zemljište zagrejalo.

Ukoliko se nepovoljne okolnosti nastave, biljke stoje nedeljama u fazi 2-3 listova i postoji verovatnoća da će usev propasti.

Ukoliko ste u nedoumici da li da svoj usev ostavite na parceli ili da ga presejete uzmite u razmatranje sledeće:

Kada vredi presejati?

Šta se dešava kod kasno posejanog kukuruza?

Setva nakon prve sedmice maja, doneće smanjenje prinosa u odnosu na optimalni rok setve u aprilu.

Što je kasnija setva, prinos će biti sve niži, jer se cvetanje neće pomerati i elementi prinosa imaju manje vremena za razvoj.

U zavisnosti od vremenskih uslova, možete računati na 20 do 200 kg/ha smanjenog prinosa po danu odložene setve.

Preoravanje polja kukuruza i ponovna setva, dodatno povećavaju rizik.

Kukuruz je u stanju da nadoknadi proređen sklop, nastao usled nedostatka broja biljaka, ako su ovi nedostaci manje-više pravilni na parceli.

Kada nedostaje više od 50% biljaka, najbolja odluka bi bila da se preseje kukuruz.

Ako se odlučite za ovu opciju, možemo preporučiti ranije hibride, koji se mogu bolje nositi sa kraćim periodom vegetacije:

Glumanda i Ajowan su odlična opcija ukoliko se odlučite za presejavanje.

Kako izračunati sklop na parceli?

Ponesite na parcelu traku za merenje dužine 3 metra.

Kako biste utvrdili što precizniji sklop na parceli, odredite desetak lokacija na istoj parceli gde ćete izmeriti sklop.

Ukoliko vam je međuredni razmak od 70 cm, izmerite dužinu od 286 cm i izbrojte koliko ima biljaka na toj dužini.

Formula za izračunavanje sklopa je sledeća

Izmeren broj biljaka x 5 x 1000 = broj biljaka/ha

Primer: Na dužini od 286 cm izbrojali ste 14 biljaka.

Sklop na toj parceli računa se na sledeći način:

14 x 5 x 1000 = 70.000 biljaka/ha

Ostali problemi koji se mogu pojaviti:

• Kada je seme posejano jako plitko, takođe možemo očekivati proređen sklop.

• Biljke rastu ispod površine, ali ne izlaze na svetlo!

Ovaj fenomen možete primetiti kada je zemljište zagrejano na dubljim slojevima, a nakon toga dođe do zahlađenja i niskih temperatura vazduha.

Biljke dobijaju impulse za rast ka višoj temperaturi (u tom slučaju dole u ​​zemlji) i ostaju pod zemljom.

Važno je napomenuti da koren prati gravitaciju, a nicanje biljke toplotu.

Kada sagledamo sve ove činioce proizrokovane vremenskim uslovima, dolazimo do zaključka da se sve biljke ne nalaze u istom stadijumu.

Budući da se sve biljke ne nalaze u istom stadijumu, desiće se da neke biljke rastu ka dole, a druge normalno niču.

Upotreba visokokvalitetnog semena u poljoprivredi je jedan od ključnih elemenata u povećanju rezultata proizvodnje, jer kvalitet semena u velikoj meri diktira potencijalni prinos useva. Kvalitet semena možemo okarakterisati kao sponu genetske i fizičke čistoće, snage i zdravlja semena. Drugim rečima, unapređena efikasnost poljoprivrednih performansi i vanprosečna visina prinosa se postižu poboljšanjem genetike, ali i uvođenjem modernih strategija zaštite useva i smanjenja negativnog uticaja na životnu sredinu. Stoga se proizvođači semena iznova nalaze pred izazovnim i zahtevnim zadacima.

Optimalno sadejstvo genetskih, biohemijskih, fizioloških, ekoloških i patoloških faktora čini bazu za unapređenje karakteristika sorti u pogledu: veličine semena, hemijskog sastava, otpornosti na bolesti i hibridne podložnosti mehaničkim oštećenjima. Iza umnožavanja semena visokorodnih sorti i plasiranja na tržište stoje iscrpna testiranja i moderne metode oplemenjivanja – sa ciljem da se kvalitet prilagodi potrebama i zahtevima poljoprivrednih proizvođača. Vođena tom idejom, kompanija RWA je direktno uključena u oplemenjivačke aktivnosti na Institutu Saatzucht Gleisdorf za kukuruz, grašak, soju i uljanu tikvu. Oplemenjivački program Saatzucht Gleisdorf Instituta obuhvatio je najbolje sorte u okviru ponude pod brendom G-Seed. Semena G-Seed su rezultat inovacija na polju proizvodnih karakteristika, koje se uspešno ispoljavaju kako u glavnim, tako i u sporednim usevima. Prednost pouzdanih semena ogleda se u sigurnom prinosu i slobodi poljoprivrednika da odaberu sortu u skladu sa svojim ciljevima.

Na koji način brend G-Seed garantuje kvalitet?

Kompanija RWA je, kroz dugogodišnju saradnju sa istaknutim međunarodnim oplemenjivačima, uvrstila najkvalitetniji G-Seed biljni semenski program u svoju ponudu. Kvalitet semena je prioritet i kao takav – mora da se opravda. Kvalitet semena, a pre svega procenat klijavosti, čistoća, snaga i izgled su osobine koje zagarantovano moraju biti na visini zadatka. U skladu s tim, da bi se određena sorta svrstala pod G-Seed brend, nezaobilazno mora da se podvrgne intenzivnom testiranju od strane RWA stručnjaka. Praćenje i ocenjivanje karakteristika sorti svake godine vrši stručni tim od osam ljudi i uspešno doprinosi održavanju kvaliteta semena.

RWA ogledna mreža se prostire na preko 50.000 lokacija širom Evrope. Ulaganje u razvoj sortimenta i  adaptacija kvaliteta semena na različite klimatske uslove otvara put za strogi izbor najbolje sorte i precizno pozicioniranje na tržištu. Konstantne selektivne inovacije sortimenta prilagođavaju samo najkvalitetnije osobine biljnih sorti i hibrida Vašim lokalnim uslovima. G-Seed sorte su ekskluzivno na raspolaganju u RWA Raiffeisen Ware Austria AG ili u RWA kompanijama u različitim zemljama. Razmena iskustava i stručnih kompetencija u oblasti agrikulture između stručnjaka iz Austrije, Mađarske, Slovenije, Slovačke, Srbije, Rumunije, Ukrajine, Češke i Hrvatske već dugi niz godina donosi rešenja za uspeh Vaših useva.

Zašto je važno da sejete sertifikovana semena?

Bezbednost hrane danas predstavlja nepresušan izvor polemike. U svoj proizvod možete biti sigurni samo ako znate njegovo poreklo. Sertifikovano seme je ključ tog znanja. Naša sopstvena sertifikovana proizvodnja semena je pod službenim nadzorom – sve etape proizvodnje se pažljivo kontrolišu u okviru sistema osiguranja kvaliteta. Koja je konkretna prednost koju time dobijate?

Sertifikovano seme znači da ne gubite vreme i novčane uloge na usev koji Vam neće doneti visok prinos, a time ni finansijsku dobit. G-Seed sorte i hibridi imaju visok potencijal prinosa i u nepovoljnim uslovima proizvodnje, a izuzetne proizvodne osobine su osnova za dugoročno povećanje prinosa i potencijala za zaradu. Razumljivo je da želite najbolju genetiku i čista polja kako biste bili sigurni da će Vaš trud i ulaganje biti maksimalno nagrađeni. G-Seed sortiment je odličan izbor za poljoprivrednike koji traže fer odnos troškova i koristi. Međutim, koje karakteristike zapravo garantuje G-Seed seme?

• G-Seed semena su genetski čista, a genetski potencijal useva se može u potpunosti iskoristiti što omogućava visok prinos po jedinici površine.
• Visoko su otporna na širok spektar biljnih bolesti i mehanička oštećenja.
• Prilagođavaju se različitim lokalnim i klimatskim uslovima.
•  Pouzdanog su hemijskog sastava.
• Obezbeđuju specifičnu klijavost za ravnomerno nicanje.
•  Ističu se optimalnom veličinom koja omogućava vitalnost izdanaka.
• Obezbeđuju visoku vrednost proizvoda i tržišnu pozicioniranost.

Visoka reputacija sistema istraživanja i unapređenja kvaliteta G-Seed semena je garancija pouzdanosti ovog brenda. Moderna proizvodnja semena podrazumeva konstantne inovacije i sve bogatiju ponudu, koja ne samo da parira konkurenciji, već sama postavlja nove standarde kvaliteta. Naši uzgajivači sa preko 100 godina iskustva u oplemenjivanju žitarica i preko 60 godina iskustva u uzgoju soje, stočnog pasulja, kukuruza, bundeve i drugih useva udružuju svoja znanja i napore kako bi Vam pružili najbolju ponudu novog materijala. Hibridi kukuruza, koji su uvršteni u G-Seed brend zahvaljujući izvanrednim proizvodnim karakteristikama, su: Glumanda, Ajowan, Gloriett, Inclusiv, Tweetor i Akinom. Tweetor i Akinom bili su pioniri na našem tržištu, gde su se ubrzo istakli prepoznatljivim kvalitetom i uspešno otvorili put novim hibridima pod brendom G-Seed.

Najzad, kompanija RWA ne samo da razume potrebu poljoprivrednika za istinskim osloncem u proizvodnji agrokultura, nego i vrednuje svoj uspeh prema uspehu Vaših useva. Ideja da imate pouzdanog saveznika u polju, bila je temelj da kompanija RWA uvrsti G-Seed brend kao desnu ruku u ostvarenju Vaših ciljeva – da bez sumnje dođete do proverenog kvaliteta i visokog prinosa.

Izbor kvalitetne sorte soje je jedan od ključnih preduslova za uspešnu žetvu. Donošenje ove odluke sa sobom nosi veliku odgovornost – direktno utiče na ishod vašeg truda u polju. Prilikom odabira sorte, potrebno je razmotriti njen potencijal da ispuni najvažnija očekivanja: visok prinos, stabilnost i kvalitet zrna. Sasvim je razumljivo da se pred poljoprivredne proizvođače soje stavlja težak zadatak – i da je pri tome potreban ozbiljan pristup. Da biste lakše savladali taj izazov, kompanija RWA nudi vam unapređen semenski program. Kao vodeća sorta soje ističe se – Wendy PZO.

Sorta soje Wendy PZO je nemačkog porekla i proizvod je semenske kompanije PZO Seed GmbH.  U Srbiji je registrovana 2014. godine. Iskustva domaćih poljoprivrednih proizvođača, koji su se opredelili za gajenje ove sorte, potvrđuju da se ona odlično prilagođava našem proizvodnom području – na kome ispoljava visok kvalitet po pitanju prinosa i stabilnosti. Pripada kasnoj prvoj grupi zrenja. Zbog toga je preporučljivo da se poseje što ranije – čim se stvore pogodni vremenski, zemljišni i temperaturni uslovi za rast i razvoj. Detaljnije o optimalnim uslovima za gajenje soje Wendy i prednostima koje vam donosi uzgoj pročitajte u nastavku teksta.

Koji su optimalni uslovi za gajenje soje Wendy PZO?

Može se reći da je odabir kvalitetnog semena od ključnog značaja za ostvarenje uspešne žetve. Međutim, podjednako važno je dobro poznavanje zahteva staništa određene sorte. Da bi se soja pravilno razvijala – morate joj obezbediti odgovarajuće uslove zemljišta. Poput ostalih sorti soje, Wendy najbolje uspeva u dobro aeriranoj i pH neutralnoj sredini. Ako vam je u cilju da ujednačite nicanje, a potom i sazrevanje useva soje – omogućite ujednačenu dubinu setve na parceli. Preporučena dubina setve za ovu sortu iznosi 4 – 6 cm. Razmak biljaka u redu zavisi od međurednog razmaka i grupe zrenja kojoj izabrana sorta soje pripada. Kada je reč o Wendy, optimalan broj biljaka po hektaru iznosi 450.000.

Temperaturni uslovi za gajenje soje zavise od njenog razvojnog stadijuma. Biološki minimum je nizak u početnim fazama. Proučavanja i iskustva gajenja sorte Wendy upućuju na to da bi vrednosti minimalne temperature zemljišta u setvenom sloju trebalo da iznose 6 – 8 stepeni Celzijusa. Toplija zemljišta povoljno utiču na klijanje i nicanje semena – ubrzavajući njihov rast.

Potrebe sorte Wendy za vodom se ne razlikuju od potreba ostalih sorti. U fazi nicanja i ranog vegetativnog rasta je relativno mala, a maksimum dostiže u fazi cvetanja. Tokom cvetanja, važna je ne samo zemljišna vlaga, već i – relativna vlažnost vazduha. Optimalna vlažnost vazduha za gajenje iznosi oko 70 – 80%. Dovoljna količina vazdušne vlage omogućava pravilno formiranje cvetova i mahuna.

Svakom proizvođaču soje je u cilju da se njegov trud u polju nagradi usevima izuzetnih karakteristika. Imajući to na umu, postarajte se da soja ima dovoljne količine neophodnih minerala: azota, fosfora i kalijuma. Prevelike količine mineralnih đubriva su nepoželjne iz ekonomskih i ekoloških razloga, dok premale količine ograničavaju visinu prinosa. Za postizanje visokih prinosa, savetuje se đubrenje sorte Wendy. Količina đubriva, koja se unosi osnovnom obradom, iznosi 300 – 400 kg/ha NPK 3 x 15 – u zavisnosti od kvaliteta zemljišta.  Za prihranu je potrebno 100 – 150 kg/ha AN ili KAN. Prihranjivanje u toku vegetacije se ne preporučuje – najbolje vreme za to je pred cvetanje.

Koje su prednosti izbora sorte Wendy?

Sorta Wendy se nalazi u proizvodnji već 6 godina – tokom kojih je pokazala izuzetnu prilagodljivost. Poljoprivredni proizvođači koji su skeptični pri odabiru semena stranog porekla, konačno mogu da odahnu. Wendy se bez problema adaptira na lokalne uslove: uspeva na različitim tipovima zemljišta, odupire se nepovoljnim vremenskim uslovima. Njena izražena otpornost na poleganje stabljike, kao i na virusna i bakterijska oboljenja soje – čine je proverenim i pouzdanim kandidatom za naredne izazove u polju.

Šta to svrstava sortu Wendy među vodeće sorte soje u našoj zemlji? Odgovor je kratak i jasan: uvek je sa prinosom u vrhu.  Dokaz za ovu tvrdnju su: konstantno povećanje prodaje količine semena, prisutnost u setvenoj strukturi kod svih vodećih proizvođača i sve veće interesovanje novih proizvođaća da uključe ovu sortu u svoj asortiman. Višegodišnjim praćenjem ove sorte, može se slobodno reći da su u optimalnim uslovima proizvodnje prinosi preko 5t/ha za očekivati – što samo govori da ova sorta poseduje visoki genetski potencijal za prinos.

Upotreba sertifikovanih semena je mudar izbor, jer ne donosi rizik od korova i bolesti u vaše useve. Stoga, odabirom sorte Wendy, ne samo da ostvarujete vrhunski prinos i ekonomski profit –  već postižete da vaše poljoprivredne proizvodne prakse budu održive sa aspekta zaštite životne sredine.

Vama i nama cilj je isti – visok prinos kvalitetnog zrna kukuruza. Da bismo zacrtani cilj i ostvarili, pažnju moramo posvetiti odabiru vrhunskog semena i ostvarivanju idealnih uslova za dalji rast i razvoj. Vodimo se idejom: ako mudro biramo i postupamo tokom setve, zadovoljno ćemo trljati ruke u vreme žetve.

Izbor kvalitetnog semena

Kvalitet semena igra ključnu ulogu u poljoprivrednoj proizvodnji. Semenski materijal slabog kvaliteta može poništiti sav trud proizvođača uložen u adekvatnu obradu, đubrenje i negu useva. Odabir odgovarajućeg hibrida za određeno proizvodno područje važna je odluka za svakog poljoprivrednog proizvođača. Kompanija RWA zato nastoji da obogati svoju ponudu semenskog programa. Naš sortiment karakteriše proverena i pouzdana genetika, uz koju dolaze hibridi najnovije generacije. Tweetor je hibrid kukuruza najnovije generacije RWA brenda G-Seed. U pitanju je hibrid kukuruza koji je u Srbiji registrovan 2017. godine i lider je u FAO 400 grupi zrenja. Odlikuju ga odlične proizvodne karakteristike, izuzetna stabilnost, fantastičan habitus, masivni klipovi i visoka tolerancija na sušu.

Setva

Nakon obrade i predsetvene pripreme zemljišta, vreme je za setvu. Bitna stavka na koju se mora obratiti pažnja prilikom setve je temperatura zemljišta – što je zemljište toplije, seme će pre klijati i nicati. Minimalna temperatura zemljišta u setvenom sloju za sejanje hibrida Tweetor iznosi 8-10 stepeni Celzijusa. U slučaju ranije setve, mora se povesti računa o srednjim dnevnim temperaturama vazduha i temperaturi zemljišta – usled rizika od kasnog prolećnog mraza. Preporuka je da se pažljivo prati vremenska prognoza.

Visok i stabilan prinos kukuruza moguć je samo uz utvrđivanje optimalne gustine useva (optimalan broj biljaka po jedinici površine), kao i dubine setve u normalnim uslovima vlažnosti površinskog sloja zemljišta. Kako biste ujednačili nicanje i razvoj kukuruza, važno je da i dubina setve na parceli bude ujednačena. Dubina setve za Tweetor iznosi 4-6 cm, međuredni razmak 70 cm, a razmak u redu 19-21 cm. Optimalan broj biljaka po hektaru, na taj način, iznosi 72.000. Za postizanje vrhunskih rezultata prinosa, preporučujemo da se pridržavate navedenog uputstva. U optimalnim uslovima, hibrid Tweetor bez problema godišnje iznese 13-15 t/ha suvog zrna kukuruza. 

Uzgoj

Potrebe hibrida Tweetor za vodom ne odstupaju od potreba drugih hibrida kukuruza – najveće su u fazi oplodnje i nalivanja zrna. Na proces oplodnje, pored zemljišne vlage, utiču i vazdušna vlaga i temperatura. Jedna od karakteristika koje izdvajaju Tweetor od drugih hibrida, jeste ranije cvetanje, čime se smanjuje verovatnoća loše oplodnje. 

Ako je cilj vrhunski prinos – ovaj hibrid kukuruza je poželjno đubriti. Primenom đubriva možemo biti sigurni da kukuruz, pored svetla, vode i toplote – dobija optimalnu količinu hranljivih materija. Đubrenje u nedovoljnim količinama će nepovoljno uticati na visinu prinosa, dok preterivanje dovodi do velikih finansijskih izdataka i neželjenih ekoloških posledica. Količina đubriva potrebna u osnovnoj obradi kreće se 300-400 kg/ha NPK 3×15 – u zavisnosti od kvaliteta zemljišta. Za prihranu količina varira 200-300 kg/ha AN ili KAN. Prihranu je poželjno obaviti uz međuredno kultiviranje u fazi sedmog do devetog lista. 

U poslednje 3 godine (koliko se nalazi u proizvodnji), hibrid kukuruza Tweetor FAO 400 je pokazao odličnu stabilnost: odlično podnosi smanjene količine padavina, visoke temperature i različite tipove zemljišta.

Karakteristike klipa i prinos

Tweetor FAO 400 ima brz početni rast. Stabljika nije visoka, a klip zauzima centralni položaj – što znači da je hibrid izuzetno otporan na poleganje. Klip je prepoznatljiv jer je masivan, dobro razvijen i dobro pozicioniran u osnovi, a broj redova u klipu iznosi 20-22. U fazi zrenja, kod ovog hibrida je primetno odlično otpuštanje vlage iz zrna.

Kada je reč o prinosu, slobodno možemo reći da je hibrid Tweetor lider u FAO 400 grupi. I u našoj zemlji se svrstava među vodeće hibride kukuruza. Ovu izjavu potkrepljuju dostupni podaci: konstantno povećanje prodate količine semena, prisutnost u setvenoj strukturi kod vodećih proizvođača i sve veće interesovanje za setvu ovog hibrida. Povećana potražnja je sasvim razumljiva – Tweetor ima izuzetno visok genetski potencijal za prinos. Uz optimalne uslove, dobar raspored i adekvatnu količinu padavina i izbor odgovarajuće agrotehnike – ovaj hibrid bez problema godišnje iznese 13-15 t/ha suvog zrna kukuruza. 

Bitne karakteristike hibrida kukuruza Tweetor FAO 400:

• izuzetno dobar habitus, otporan na poleganje
• korenov sistem vrlo razvijen
• izuzetan potencijal prinosa
• klipovi masivni, dobro razvijeni, dobro pozicionirani u osnovi
• stabilan na parcelama gde je predusev šećerna repa
• visoka otpornost na najznačajnije bolesti stabla i klipa kukuruza

Dirigujte svoj prinos. Ako ste u potrazi za hibridom kukuruza koji garantuje visok potencijal prinosa zdravog i kvalitetnog zrna, sigurno nećete pogrešiti izborom hibrida Tweetor. Reč je o hibridu koji definitivno opravdava titulu lidera u FAO 400 grupi i u našoj zemlji već 3 godine proizvođačima donosi samo vrhunske rezultate.

Još u davnoj prošlosti, ljudi su umeli da prepoznaju značaj plodnosti zemlje i uzgoja žitarica. Briga o žitaricama je predstavljala sponu između svetovnog života i prirode. U kulturi drevnih Asteka, simbol boginje žetve i ishrane bio je kukuruz. Verovali su da je ova biljka eliksir vitalnosti i dugovečnosti. I danas, 10.000 godina kasnije, naučnici dele mišljenje Asteka po pitanju pozitivnog uticaja kukuruza na zdravlje – zahvaljujući bogatom nutritivnom sastavu.

Kukuruz je iz izvorne Srednje i Južne Amerike dospeo prvo u Severnu Ameriku, a potom ga je u Evropu doneo čuveni moreplovac Kristofer Kolumbo. Zbog sposobnosti prilagođavanja i rasta u različitim klimatskim uslovima, kukuruz se proširio na ostale kontinente i danas je gotovo nezaobilazan sastojak trpeza širom sveta.

Ekološke karakteristike kukuruza

Kukuruz (Zea mays) je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice trava. Karakteriše ga uglavnom nerazgranata, snažna i visoka stabljika sa krupnim, širokim listovima. Klipovi se razvijaju u središnjem delu biljke, između listova i stabljike. Dužina vegetacije zavisi od osobina sorte ili hibrida i uslova gajenja. Na osnovu dužine vegetacije razlikuju se hibridi rane, srednje i kasne vegetacije.

Iako uspeva u različitim ekološkim uslovima, ipak ima i zahteve: određene temperaturne vrednosti i procenat vlažnosti zemljišta. Kada su zahtevi ispunjeni, ostvaruje optimalan rast i visok prinos. Setva kukuruza obično počinje kada temperatura tla iznosi više od 10ºC. Za rast kukuruza podjednako je važna i temperatura vazduha, čija optimalna vrednost iznosi 13 ºC. Još jedan ključni faktor za uspešno klijanje semena i rast biljke je voda. Seme kukuruza počinje da isklijava ukoliko upije 45% vode. Potreba za vodom je naročito izražena u fazi intenzivnog rasta biljke i znatno se povećava za vreme oplodnje. Na nepovoljne temperaturne uslove i nedovoljnu ili prekomernu količinu vode, biljka reaguje prekidom vegetacije, usporenim sazrevanjem i smanjenom oplodnjom i prinosom.

Ako Vam je važno da obezbedite što bolje uslove za setvu, nikako ne biste smeli da zanemarite pravilan izbor zemljišta. Naime, kukuruz se najbolje razvija na slabo kiselim ili neutralnim, dubokim i strukturnim zemljištima. Lošija, slabo plodna zemljišta, ne pogoduju njegovom uzgoju, ali se adekvatnom pripremom i đubrenjem mogu dovesti u prijemčivo stanje za Vaša željena kukuruzna semena.

Klasifikacija

Imajući u vidu da kukuruz ima dugu evolutivnu istoriju i da danas poznajemo širok dijapazon sorti, jasno je da je reč o prilično promenljivoj vrsti čija je klasifikacija kompleksna. Razlikujemo 9 podvrsta: zuban, tvrdunac, šećerac, kokičar, mekunac, voskovac, plevičar, poluzuban i skrobni šećerac.

Uzgajivačima ove žitarice dobro su poznati primeri uspešnog ukrštanja različitih linija kukuruza, pri čemu su nastali mnogobrojni hibridi sa novim ili unapređenim osobinama u odnosu na roditeljske generacije. Ove osobine uglavnom se odnose na visinu prinosa i otpornost na nepovoljne uslove sredine i biljne bolesti.

Upotreba i uticaj na ljudsko zdravlje

Kukuruz je svoju široku primenu našao u ljudskoj i stočnoj ishrani, te u industrijskoj proizvodnji. Najčešće ga konzumiramo u obliku brašna, hleba, peciva, palente, proje i ulja. U stočnoj hrani prisutan je u vidu zrna, silaže, prikrupe i koncentrata. Osim u prehrambenoj industriji, njegove prerađevine česti su sastojci hemijskih, farmaceutskih, kozmetičkih i tekstilnih proizvoda. Razlog zbog kog je kukuruz favorit industrijske proizvodnje, leži u dve ključne osobine. Naime, svi delovi biljke su upotrebljivi, a prinos visok, što predstavlja izuzetan ekonomski značaj.

Ipak, čini se da pored svega što znamo o proizvodnji kukuruza, najčešće nismo dovoljno upoznati sa njegovim blagotvornim dejstvom na naš organizam. Može se reći da je ova biljka prava riznica vlakana, vitamina, minerala, proteina, šećera i drugih jedinjenja koji podstiču rad imuniteta, sprečavaju razna oboljenja, jačaju nervni sistem i deluju preventivno protiv virusnih infekcija. Takođe je primećeno da konzumacija kukuruza umanjuje depresiju i pozitivno utiče na koncentraciju.

Interesantna činjenica je i da termička obrada ne umanjuje nutritivni kvalitet kukuruza, što je slučaj kod većine proizvoda biljnog porekla. Zbog svog neutralnog ukusa, postaje savršen dodatak mnogobrojnim jelima. Dobra vest je da ovu namirnicu možete nabaviti tokom cele godine, pa u svakom momentu možete da učinite nešto dobro za svoje zdravlje.

Kako živimo u vreme u kom sve više težimo povratku tradicionalnom načinu ishrane i očuvanju zdravlja, možda je pravi trenutak da usvojimo mudrost drevnih naroda kada je u pitanju uspostavljanje ravnoteže tela i duha. Region iz koga kukuruz vuče poreklo, i danas predstavlja deo sveta u kom živi najdugovečnija populacija. Sve ukazuje na to da su Asteci ipak opravdano veličali kukuruz. Poučeni mudrošču starih civilizacija, i mi možemo iskoristiti sve njegove blagodeti.

Kada se spomene kineska agrikultura, najčešće prvo pomislimo na pirinač. Asocijacija svakako ima smisla, s obzirom na to da usevi pirinča, pšenice, prosa i ječma – čine osnovu azijske tradicionalne ishrane. Međutim, podjednako važnu ulogu za opstanak kineske civilizacije imala je soja. Na našem kontintentu pojavila se početkom 18. veka, dok je u Ameriku dospela vek kasnije. U raznim delovima sveta poznata je pod nazivima velika, žuta, zlatna ili čudotvorna semenka. Reč je o mahunarki od visokog privrednog značaja i predstavlja jednu od najvažnijih ratarskih kultura. Zbog toga je prisutna sve veća težnja agronoma ka usavršavanju tehnologije proizvodnje soje, te proširenju površina za setvu.

Zašto je soja omiljena kultura za gajenje?

Soja uspeva na različitim tipovima zemljišta, ali najbolji rast postiže na dubokim, rastresitim i neutralnim zemljištima, bogatog organskog sadržaja. Pogoduje joj i tlo na kome je prethodno bio posejan kukuruz. U simbiozi sa određenim bakterijama, obogaćuje zemljište azotom – koji je važan za rast biljaka. Na ovaj način se ostvaruju povoljniji uslovi sredine za sadnju drugih poljoprivrednih kultura. Baš zbog toga, po pitanju đubrenja, zahtevi soje su znatno niži u odnosu na druge kulture.

Važan faktor pri gajenju soje je temperatura. Optimalni uslovi za klicanje i nicanje, podrazumevaju temperaturne vrednosti od 20ºC do 24ºC, a za zrenje od 19ºC do 20ºC. Mlade biljke su otporne na temperaturne vrednosti ispod nule, koje ne zaustavljaju njihov rast ako su kotiledoni neoštećeni.

Osim što postiže visok prinos, u većini slučajeva ima stabilnu i visoku cenu, u čemu se ogleda njen ekonomski značaj. Dodatna prednost gajenja soje je mogućnost lagerovanja i raspolaganja zalihama tokom cele godine.

Upotreba soje

Soja je kultura od globalnog značaja – proizvodi se koriste u ishrani ljudi i životinja i prerađivačkoj industriji. Odličan je izvor proteina i ulja i često služi kao zamena mlečnim i mesnim proizvodima. Na tržištu se može naći širok spektar namirnica na bazi soje, poput sojinog mleka i jogurta, maslaca, sira, paštete i viršle. Zbog bogatog nutritivnog sastava, sve više privlači pažnju onih koji pribegavaju zdravom načinu života. Pored prehrambene industrije, pronalazi primenu u industriji boja, lakova, guma i lepka. U skorije vreme, usled povećanog interesovanja za obnovljive izvore energije, stekla je popularnost kao sirovina za biodizel.

Kako utiče na ljudsko zdravlje?

Stari Kinezi smatrali su je svetom biljkom, a moderni naučnici je svrstavaju u funkcionalnu hranu, što znači da se prema svojim svojstvima nalazi između namirnice i leka. Naime, soja obiluje proteinima, mastima, ugljenim hidratima, vitaminima i mineralima i jedina je biljka koja sadrži sve esencijalne aminokiseline. Gotovo da ne postoji više proučavana mahunarka, a po stepenu iskoristivosti nema joj premca u biljnom svetu. 

Naučno je dokazano da konzumiranje soje povoljno deluje na psiho-fizičko stanje organizma. Između ostalog, pospešuje održavanje optimalnog krvnog pritiska i imuniteta, reguliše količinu holesterola, podstiče rad nevnog sistema, umanjuje tegobe izazvane osteoporozom i klimaksom i sprečava pojavu i napredovanje mnogih oboljenja.

Kome se preporučuje konzumiranje soje?

Soja je već hiljadama godina redovni sastojak ljudske ishrane i ispoljava blagotvorno dejstvo na kvalitet života – nezavisno od starosti i zdravstvenog stanja potrošača. Kod pojedinih osoba može da izazove alergijsku reakciju i tada bi trebalo povesti računa o unosu ovog alergena u telo. Ukoliko niste alergični na soju, možete je uvrstiti u svakodnevne namirnice. Naročito se preporučuje deci i sportistima, ali i dijabetičarima, osobama koje su izložene fizičkom naporu i stresu, te uopšteno svima onima koji žele da im ishrana bude u službi zdravlja.

Gde se mogu kupiti proizvodi od soje?

Na našem tržištu soja je dostupna najčešće u prodavnicama zdrave hrane i bolje opremljenim marketima. Osim već pomenutih proizvoda na bazi soje, može se pronaći i u obliku konzervisanih ili rinfuznih klica i semenki. Postarajte se da pravilno čuvate semenke soje u svom domu: u zatvorenim posudama, na tamnom, hladnom i suvom mestu.

Ako vam je dosadio uobičajeni način ishrane i želite da unesete novitete u svoja omiljena jela, ili želite da se bavite proizvodnjom kvalitetnih biljnih kultura – soja je idealan kandidat za narednu avanturu. Bez obzira kojim od ova dva cilja ste vođeni, kada jednom otkrijete dugačku listu benefita koje donosi upotreba soje, uvek ćete se verno vraćati ovoj prirodnoj riznici zdravstvenog i ekonomskog blagostanja. 

Rajfajzenova formula kredita i dobročinstva

Sredinom 1890-ih, kao protivteža zelenašima, kao „kotva spasenja seljaka“, [Nedeljković, M., 273] u Srbiji su nastale zemljoradničke kreditne zadruge. Bile su prve institucije specijalizovane za kreditiranje zemljoradnika u zemlji u kojoj nije bilo organizovanog poljoprivrednog kredita. Pokušaji državnih novčanih zavoda: Uprave fondova i okružnih štedionica, da snabdeju seljaka jeftinim kreditom, propali su. Jedini kredit koji je bio dostupan seljacima bio je onaj zelenaški, koji je vodio čitavu poljoprivredu u dužničku propast. Da bi spasla seljaka od ove propasti, država je zabranila da mu se oduzima vitalni deo imanja za dug; ali, na taj način, seljaku je posredno bila ograničena mogućnost da dođe do hipotekarnog zajma Uprave fondova [Gnjatović, D., (a)]. Seljak tada nije mogao legalno da koristi ni menične zajmove akcionarskih banaka, jer mu je država zabranila da koristi menicu kao sredstvo obezbeđenja kredita, opet da bi ga odvratila od preteranog zaduživanja; ali, kako je njemu lični kredit bio neophodan, seljak se lažno predstavljao kao trgovac ili ekonom, što ga je skupo koštalo kod palanačkih zelenaških banaka [Gnjatović, D., (b)]. Tek sa pojavom zemljoradničkih kreditnih zadruga, stvaraju se uslovi za finansijsku konsolidaciju poljoprivrednih proizvođača i za kreditiranje razvoja poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.

Prve zemljoradničke kreditne zadruge u Srbiji bile su uređene po ugledu na organizaciono iskustvo nemačkih kreditnih zadruga Rajfajzenovog tipa. Fridrih Vilhelm Rajfajzen (Friedrich Wilhelm Raiffeisen) (1818- 1888), nemački političar i javni radnik, kao predsednik opštine u Vajerbušu, organizovao je tokom 1847. i 1848. godine snabdevanje gladnih seljaka brašnom i  hlebom. Tada je, iz čisto filantropskih pobuda, došao na ideju da pomogne seljacima u svojoj opštini, da se samoorganizovanjem odbrane od ekonomskog propadanja, zelenaša i drugih nedaća koje su ih tada zadesile. Posle više pokušaja da organizuje seljake u kooperativu, osnovao je 1854. godine prvu kreditnu zadrugu u Hedelsdorfu, po principu međusobnog pomaganja njenih članova. Zadruga je imala dvostruki zadatak: da obezbeđuje svojim članovima što jeftniji kredit i da podstiče njihove hrišćanske vrline.

Zemljoradničke kreditne zadruge Rajfajzenovog tipa stvarale su sredstva za kreditiranje svojih  članova – u  manjoj  meri  iz njihove štednje, a pretežno tako što su se zaduživale kod privatnih bankarskih institucija. Banke su pristajale da zadrugama odobravaju kredite, pod uslovom da svi zadružni članovi budu solidarno i neograničeno odgovorni za finansijske obaveze koje bi preuzela zadruga. Da bi zemljoradnici, pak, pristali da svom svojom imovinom solidarno garantuju za obaveze zadruge, oni su morali da se dobro međusobno poznaju. Zbog toga je zemljoradnička kreditna zadruga Rajfajzenovog tipa bila teritorijalno ograničena na selo ili parohiju. Prema nemačkom zadružnom zakonu, zadrugar bi postajao onaj ko bi uplatio članski ulog. Da bi i onaj najsiromašniji poljoprivredni proizvođač mogao da postane član zadruge, Rajfajzen je sveo članske uloge na najmanju moguću meru. Kako, prema tome, visina uloga nije ni za koga bila prepreka za članstvo u kreditnoj zadruzi, o tome ko će biti zadrugar odlučivali su radni i moralni kvaliteti ljudi.

Profit nije bio cilj poslovanja Rajfajzenovih zadruga, pa je jedini njihov kapital bio nedeljivi rezervni fond koji se formirao iz zadružne dobiti. Zadružna dobit je nastajala kao razlika između kamatne stope po kojoj je zadruga obezbeđivala novčana sredstva za kreditiranje svojih članova i po kojoj im je ova sredstva odobravala. Ova razlika je bila relativno mala, jer je kamatna stopa na odobrene kredite bila najviše 2% iznad kamatne stope koju je zadruga plaćala bankama od kojih je pozajmljvala novac. Iako su, zbog zakonske forme, bile osnivane kao udeonička društva, Rajfajzenove zadruge nisu isplaćivale svojim članovima dividendu. Zadružna dobit je služila isključivo za popunjavanje rezervnog fonda i za osnivanje novih kooperativa. Platu za rad u zadruzi dobijao je samo njen sekretar – knjigovođa. Sve ostale dužnosti i funkcije u zadrugama obavljale su se besplatno.

Da bi zadrugama olakšao pristup bankarskom kapitalu, Rajfajzen je 1872. godine osnovao Rajnski kreditni savez, a 1874. godine Savez za Vestfaliju i Savez za Hesen. Zatim je 1876. godine stvorio Glavnu kreditnu centralu svih nemačkih kreditnih zadruga (Deutche Reiffeisenbank A. G.), a naredne 1877. godine, i Savez zemljoradničkih zadruga [Zadružni leksikon, 1059].

U drugoj polovini XIX veka, formula Rajfajzenovih kreditnih zadruga bila je uspešno primenjena širom Evrope. Bio je to sistem kooperativa, koji se pokazao kao vrlo jednostavan za organizovanje, i u isto vreme, sposoban da izdrži konkurentsku borbu sa privatnim bankarskim institucijama. Bio je utemeljen na sedam postulata u kojima su se preplitali kredit i dobročinstvo.

Prvo, udruživanje u zadrugu bilo je univerzalnog karaktera. Bilo je dopušteno svakome da postane njen član. U vremenu bremenitih staleških i klasnih podela  i sukoba, radilo se o korenitoj društvenoj promeni.

Drugo, zadruge su računale na masovnost svog članstva, jer imovno stanje nije bilo ni uslov, niti prepreka učlanjivanja. Akcionarski karakter udruživanja bio je, u suštini, ukinut. Članovi zadruge su mogli da postanu svi seoski domaćini, uplaćujući simbolične udele, da bi bilo zadovoljeno slovo zakona.

Treće,  zemljoradničke  kreditne  zadruge su bile organizovane na principu finansijske sigurnosti. Bile su seoske organizacije lokalnog karaktera, gde su se ljudi međusobno dobro poznavali, pa nije postojala opasnost da se dovedu garanti bez imovine – ništaci.

Četvrto, princip je bio da se u kreditne zadruge ne udružuju kapitali, već ljudi. Ekonomska snaga njihovog udruživanja je bila pravno formulisana u njihovoj neograničenoj odgovornosti za obaveze zadruge.

Peto, zadrugom su rukovodili ljudi kojima je javni interes bio iznad ličnog. Osim zadružnog sekretara – knjigovođe, članovi uprave zemljoradničkih kreditnih zadruga nisu bili plaćeni. U upravu su ulazili seoski učitelji, sveštenici i najbolji domaćini, i njihov rad je bio dobrovoljan.

Šesto, poslovanje kreditnih zadruga bilo je uredno i javno. One su redovno podnosile izveštaje Savezu zemljoradničkih zadruga i ovi izveštaji su svake godine bili razmatrani na Kongresu kreditnih zemljoradničkih zadruga.

Sedmo, ustanova zemljoradničke kreditne zadruge imala je zadatak stalnog širenja među poljoprivrednim stanovništvom. Zbog toga je deo zadružne dobiti trebalo uvek da bude namenjen za osnivanje novih ćelija velikog kooperativnog organizma [Jovanović, D., (a), 308, 309].

Presađivanje Rajfajzenove formule u Srbiji

Osnivač zemljoradničkih kreditnih zadruga Rajfajzenovog tipa u Srbiji bio je Mihailo Avramović (1864-1945). Rodom iz sela Dubone, kraj Mladenovca, po završetku Trgovačke akademije u Beogradu, radio je kao bankarski činovnik u beogradskim i smederevskim novčanim zavodima. Sa institucijom zemljoradničke  kreditne  zadruge  upoznao  se početkom 1890-ih, kada je kao upravnik Podunavske okružne zadruge, novčanog zavoda iz Smedereva, putovao po Nemačkoj   i Italiji. Po povratku u Srbiju, rešio je da u svoj rodni kraj presadi ovu instituciju. Tada je okrug smederevski bio najgušće naseljen u Srbiji, sa najboljim saobraćajnim  vezama,  tržištem koje se brzo razvijalo, ali i sa najzaduženijim poljoprivrednicima [Komadinić, M., 22].

Prvu zemljoradničku kreditnu zadrugu, Mihailo Avramović je osnovao 29. februara 1894. godine u selu Vranovu, nedaleko od Smedereva. Objašnjavajući kasnije kako se odlučio na ovaj korak, Avramović je rekao da „posle uspeha koji su pokazale zemljoradničke zadruge u Nemačkoj na polju uređenja zemljoradničkog kredita, pogotovo posle ogleda da se ta ustanova presadi u Austriji i Italiji, koji su doneli najbolje za svakoga, je bilo jasno da zemljoradničke zadruge nisu vezane za jednu zemlju i da se isto tako mogu  razvijati u tuđini, kao što niču, rastu i razvijaju se u svojoj rođenoj zemlji“ [Avramović, M., (a), 397]. O tome da se, u osnivanju prve zemljoradničke kreditne zadruge u Srbiji, pridržava Rajfajzenove formule, povodom trideset godina zadružnog rada, Mihailo Avramović je 1924. godine zapisao:

„Kada smo gradili pravila za kreditne zadruge za naše seljake, mi smo takođe gledali da očuvamo sve ono što je bitno u rajfajzenizmu: samopomoć, solidarna odgovornost zadrugara, ograničena oblast, besplatnost uprave, nedeljivost dobiti i rezervnog fonda, pozajmljivanje samo zadrugarima, sve smo mi usvojili i izneli u naša pravila“ [Avramović, M., (b), 63]. Insistirajući na doslednoj primeni hrišćanskih moralnih načela u organizaciji zadružnog  života,  koje je preuzeo od Rajfajzena, Avramović će u Srbiji, a kasnije i u Kraljevini SHS, biti poznat kao rodonačelnik tzv. smederevskog pravca zadrugarstva [Jovanović, D., (b), 301].

Inicijativi Mihaila Avramovića da 1894. godine osnuje prvu zemljoradničku kreditnu zadrugu, odmah se pridružilo dvadeset devet domaćina iz Vranova, koji su imali dosta dugova zbog kupovine zemlje. Iste godine, u okrugu smederevskom, osnovane su zadruge u Azanji, Malom Orašju, Mihajlovcu i Ratarima. Početni kapital za poslovanje ovih prvih zemljoradničkih kreditnih zadruga u Srbiji činili su krediti Podunavske okružne zadruge – bankarske institucije u kojoj je Mihailo Avramović bio ranije upravnik. Kako je zapisano u sačuvanom Međusobnom ugovoru, koji su potpisali sedamdesetorica domaćina iz Azanje, cilj zemljoradničke zadruge je bio „da nabavi svojim članovima potreban novac za poljoprivredne radove, razvije i odomaći svest o štednji između njih, te na taj način utiče na popravku njihovog materijalnog stanja“ [100 godina zemljoradničkog zadrugarstva Srbije, 203, 209].

U praksi, novčana sredstva pozajmljena od zemljoradničkih kreditnih zadruga nisu korišćena samo u poljoprivredne svrhe.

Ubrzo posle početka rada prvih zadruga, pokazalo se da su one odobravale kredite ne samo za nabavku sprežne i priplodne stoke, zemljoradničkih sprava, semenja, stočne hrane, za obrađivanje tla, podizanje vinograda i  voćnjaka,  podizanje  zgrada  i  kupovinu zemljišta, već i za kupovinu ljudske hrane, oduživanje dugova i isplatu poreza. Na taj način su zemljoradničke kreditne zadruge u Srbiji pokazale sposobnost ne samo za organizovanu brigu o poljoprivrednoj proizvodnji, već i brigu za goli opstanak zemljoradničkih porodica.

Držeći se Rajfajzenovog metoda razvoja zemljoradničkog kreditnog zadrugarstva, 1895. godine Mihailo Avramović osniva u Smederevu Glavnu zemljoradničku kreditnu zadrugu, sa zadatkom da prikuplja novčana sredstva za finansiranje lokalnih kreditnih zadruga. Iste godine, on pokreće inicijativu da Glavna zadruga i 11 lokalnih zemljoradničkih kreditnih zadruga, koliko ih je do tada započelo sa radom, postanu osnivači prve zadružne asocijacije u Srbiji. Tako je 20. juna 1895. godine osnovan Savez srpskih zemljoradničkih zadruga, sa sedištem u Smederevu i pod upraviteljstvom Mihaila Avramovića. Zadatak Saveza bio je da upoznaje seosko stanovništvo sa načelima zemljoradničkog zadrugarstva, sarađuje sa seoskom inteligencijom – učiteljima i sveštenicima – na organizovanju zemljoradničkih zadruga, da se stara o pravilnom razvijanju i napredovanju zadruga i da štiti „njihovo dobro i uspevanje“. Takođe, iste godine, Avramovič učestvuje u Londonu na osnivačkom kongresu Međunarodnog zadružnog saveza. Na inicijativu Velike Britanije, Međunarodni zadružni savez osnovali su predstavnici 11 zemalja, među kojima je bila i Srbija. U 1898. godini, Savez srpskih zemljoradničkih zadruga se preseljava iz Smedereva u Beograd i od tada deluje kao Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Mihailo Avramović je ostao na njegovom čelu do 1927. godine.

Zakonska i materijalna potpora srpske države zemljoradničkim kreditnim zadrugama

Prve zemljoradničke kreditne zadruge osnovane su u Srbiji pre nego što su se o njima izjasnili dvor, vlada i Narodna skupština. Među trgovcima i činovništvom okruga smederevskog, ova nova institucija je bila dočekana sa nevericom  i  sumnjičavošću.  Naročito  su  bili uznemireni smederevski zelenaši, čiji su krediti seljacima bili pet do šest puta skuplji od zadružnih. Oni su proturali vest da se zadruge osnivaju sa ciljem da se ekonomski organizuje jedna nova politička stranka „čije rđave namere šibaju čak do samoga prestola.“ Iako su učeni ljudi objašnjavali da je reč o naprednoj evropskoj instituciji, vlasti su nekoliko godina sumnjale u to da zemljoradničke kreditne zadruge nisu „opasne za red i mir“ u zemlji. Vrh državne uprave se razuverio tek onda kada je „jedan Kraljev čovek od poverenja“ ispitao na terenu o kakvoj se instituciji zaista radi [Avramović, M., (c), 298].

Srpska država je prvi put zakonodavnim putem posredno priznala zemljoradničke kreditne zadruge u jesen 1897. godine, kada je iz budžeta odobrila Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi kredit od 100.000 dinara. Na početku svog rada, Glavna zadruga nije mogla samo svojim sredstvima da zadovolji potrebe svih lokalnih zadruga, pa se obratila državi za pomoć. Da je u državi tada bio prevaziđen otpor prema zemljoradničkim kreditnim zadrugama i sazrela svest o njihovom značaju za zemljoradnike, govori činjenica da je u trenutku kada je u Narodnoj skupštini bila izglasana prva budžetska podrška Glavnoj zadruzi, u Srbiji bilo osnovano jedva pedeset seoskih zadruga.

Naredne 1898. godine, usvojen je prvi srpski Zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama, koji je tada smatran jednim od najliberalnijih među odgovarajućim zakonima u Evropi [Zadružni leksikon, 1488]. U ovom zakonu nema posebne definicije zemljoradničke zadruge, već se nabrajaju i opisuju poslovi koje zadruga može da obavlja. Prema Zakonu, zemljoradnička zadruga može:

1. davati svojim zadrugarima kredit i primati na priplod ušteđevine;
2. nabavljati zadrugarima sredstva za posebnu ili zajedničku upotrebu, kao: poljoprivredne sprave, semenje, sadnice, stoku, alate, sirovine za preradu itd.
3. nabavljati zadrugarima sredstva za potrošnju;
4. zajednički proizvoditi poljoprivredne proizvode ili ih zajednički prerađivati; ili raditi i jedno i drugo;
5. ajednički prodavati svoje proizvode ili svoje izrađevine.

U skladu sa odgovarajućim evropskim uređenjem seoskih kooperativa, srpski zakonopisac je široko postavio delokrug rada zemljoradničkih zadruga. Kada je Zakon bio usvojen, zemljoradničke zadruge u Srbiji su se prvenstveno bavile poslovima kreditiranja seljaka, s tim što su neke od njih organizovale nabavku poljoprivrednih sprava zadrugarima, koji bi u tu svrhu uzeli zadružni kredit. Specijalizovane nabavne i prodajne zadruge nisu se tada još uvek pojavile u selima Srbije. Ovakav vizionarski odgovor zakonodavca na pojavu zemljoradničkih zadruga u Srbiji, podstakao je njihov razvoj i širenje njihovog delokruga rada. Sa jedne strane, zakonom je bilo uređeno ono što se već  primilo u Srbiji, presađeno iz Rajfajzenovih zadruga, a sa druge strane, otvorene su zakonske mogućnosti za širenje zadružne delatnosti.

Srpski zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama vratio je seljaku kreditnu sposobnost, ekonomsku slobodu i pravnu sigurnost. Kreditnu sposobnost seljak je izgubio kada ga je država lišila mogućnosti da podigne lični menični zajam. U zadruzi je ovu sposobnost dobijao svaki zemljoradnik samim tim što bi postao zadrugar. Ekonomsku slobodu zadrugar je izgubio kada je pao zelenašima u šake. Ovu slobodu je povratio u zadruzi, tako što je mogao da uzima i vraća kredit u skladu sa svojim objektivnim materijalnim mogućnostima. Pravnu sigurnost seljak je izgubio kada je zbog kredita palanačkih banaka morao da pristane da se lažno predstavlja. Ovu sigurnost je opet stekao tako što mu je zakonodavac dao mogućnost da se kao zadrugar zadužuje na legalan način.

Zakon o zemljoradničkim i kreditnim zadrugama je preneo brigu o neograničenoj solidarnoj odgovornosti na Skupštinu zadrugara. Naime, o svim poslovima zadruge rešavala je njena Skupština, koja je odlučivala tročetvrtinskom većinom. Naročito značajnu ulogu Skupština je imala u oblikovanju dužničkih odnosa sa poveriocima. Zadrugu niko nije mogao da zaduži dok o tome ne bi odlučila Skupština zadrugara i dok ne bi odredila sumu do koje bi se zaduženje moglo učiniti. U tom smislu, solidarna, neograničena odgovornost zadrugara za finansijske obaveze zadruge, bila je, u stvari, ograničena pravom Skupštine da određuje koliko će se zadruga zadužiti. Takođe, zakon je uskratio mogućnost poveriocu da lovi pojedine zadrugare i traži naplatu svojih potraživanja. Poverilac je, po zakonu, bio upućen na zadružnu imovinu. Tek ako ova imovina ne bi bila dovoljna za namirenje poverioca, a to bi se sudski utvrdilo, poverilac bi dobio pravo da se obraća pojedinim zadrugarima.

Jačanju zadružnog kapitala u Srbiji, država je doprinela tako što je 1900. godine odlučila da zemljoradničkim zadrugama obezbedi stalne dodatne, bespovratne izvore finansiranja. Na osnovu Zakona o potpomaganju zemljoradničkih zadruga, država je stavila na raspolaganje Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi u Beogradu deo prihoda srpske državne klasne lutrije i stalni budžetski kredit od 50.000 dinara godišnje. Vrlo brzo, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga će postati ekonomska i finansijska moć zemljoradničkih zadruga u Srbiji.

Investiranje u razvoj poljoprivrede zadružnim kreditom

Posle donošenja Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama 1898. i Zakona o potpomaganju zemljoradničkih zadruga 1900. godine, broj zemljoradničkih kreditnih zadruga u Srbiji brzo se povećavao. Zadruge su osnivane u svim okruzima, a najviše ih je niklo u smederevskom, požarevačkom, beogradskom, kragujevačkom i moravskom okrugu. Do Prvog svetskog rata, u Srbiji je prosečno godišnje osnivano 56 zadruga (Tabela 1).

Do 1901. godine, broj zadrugara je narastao na 10.383, da bi se do 1905. godine više nego udvostručio. Te godine, u Srbiji je bilo 22.709 zadrugara. Pred Prvi svetski rat, poslovale su 782 zemljoradničke kreditne zadruge sa više od 100.000 zadrugara. Tada je  zadrugama bilo obuhvaćeno oko 17% do 18% seoskih domaćinstava u Srbiji [Zadružni leksikon, 1488, Avramović, M., c, 305, Avramović, M., (d), 51]. Zahvaljujući koncentraciji zadružnog kapitala u Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi, početkom 20. veka srpski seljak – zadrugar je bio u prilici da uz povoljan kredit nabavi modernije poljoprivredne sprave, i to po nižim, monopolskim cenama.

Lokalne zemljoradničke kreditne zadruge su pozajmljivale novac od Glavne zemljoradničke kreditne zadruge, po kamatnoj stopi od 5% do 6% godišnje. Po ovoj kamatnoj stopi, zadruge su primale i novac na štednju od svojih članova. Novčana sredstva prikupljena po osnovu zajmova kod Glavne zemljoradničke kreditne zadruge i po osnovu štednje zadrugara, lokalne zemljoradničke zadruge su davale svojim članovima na zajam po kamatnoj stopi od 7% do 8% na godišnjem nivou. Za devetnaest godina svog rada, od 1894. do kraja 1913. godine, zemljoradničke zadruge u Srbiji su kreditirale svoje članove sa preko 25 miliona dinara [Avramović, M., (d), 55].

Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je kreditirala lokalne zadruge iz sopstvenih sredstava i iz sredstava koja je redovno dobijala od države po osnovu Zakona o potpomaganju zemljoradničkih zadruga iz 1900. godine. Svoj kapital, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je deponovala kod Uprave fondova i dve solidne privatne banke: Beogradske zadruge i Beogradskog kreditnog zavoda. U decembru 1912. godine, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je, u kasi Uprave fondova, imala preko 500.000 dinara u srebru, a u kasama dve pomenute privatne bankarske institucije, oko 80.000 dinara u srebru [Izjava Uprave Glavnog saveza srpskih  zemljoradničkih  zadruga, 3]. Uzimajući u obzir prirodu zemljoradnje, odnosno nemogućnost da se unapred predvidi kakva će biti nastupajuća žetva i koliko će kredita biti potrebno zadrugarima, ovakva novčana rezerva bila je stalno neophodna Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi.

Osnovni zadatak Glavne zemljoradničke kreditne zadruge bio je da pomogne u usavršavanju tehnike u poljoprivrednoj proizvodnji. Početkom 20. veka, u Srbiji su upotrebljavane, za to vreme, primitivne poljoprivredne sprave.  Glavno  oruđe  za rad u njivi bio je zastareli liveni plug. Među zemljoradnicima su postojale ukorenjene predrasude protiv uvoza modernih plugova „gvozdenjaka“ iz Nemačke za „naše zemlje“ i  „našu  stoku“.  Tek kada je zadrugarima objašnjeno da će pomoću jeftnog zadružnog kredita doći do boljeg, a ujedno i jeftnijeg pluga, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je uvezla moderne, trajnije plugove od kovanog čelika iz Nemačke. Uspela je da ih nabavi preko Glavne nemačke zadruge po ceni od 51 dinar i da ih po toj ceni prodaje zemljoradnicima posredstvom lokalnih zadruga, dok su ih privatni liferanti prodavali po ceni od 75 dinara. Kada su zadrugari prihvatili nemačke „gvozdenjake“, lokalne zemljoradničke zadruge su nabavljale preko hiljadu ovih jeftnijih i kvalitetnijih oruđa za rad godišnje. Takođe, Glavna zadruga je postala nabavljač sejalice po ceni od 300 dinara, za koju se kod privatnih prodavaca plaćalo 400 do 500 dinara. Kvalitetna žetelica koštala je kod zadruge 430 dinara, dok se „gora žetelica prodavala u čaršiji za 650 dinara“ [Avramović, M., (d), 59].

Kada bi lokalnoj zemljoradničkoj zadruzi ponestala neka  poljoprivredna  sprava,  ona  bi je dobavljala od Glavne zemljoradničke kreditne zadruge. Ali, ako ni Glavna zadruga ne bi trenutno imala na stovarištu u Beogradu takvu spravu, njena cena bi odmah skočila na pijaci. Mihailo Avramović je izneo primer iz 1913. godine o tome da je cena parnih vršalica od 6 konjskih snaga, kod zemljoradničkih zadruga, bila 9.000 dinara; kada ovih vršalica nije moglo da se nađe kod lokalnih zadruga, niti na stovarištu Glavne zadruge u Beogradu, privatni trgovci su ih prodavali za 14.000 i 15.000 dinara [Avramović, M., (d), 60]. Starajući se da se ovakve situacije što ređe javljaju, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga postala je regulator cena zemljoradničkih sprava na tržištu u Srbiji.

Zemljoradničke kreditne zadruge i palanačke banke

Posle nepune dve decenije rada, zemljoradničke kreditne zadruge počele su da ugrožavaju poslovanje malih palanačkih banaka. Konkurentska prednost koju su kreditne zadruge ostvarivale u odnosu na palanačke banke, sastojala se u njihovoj većoj rasprostranjenosti i brojnosti po selima Srbije i u nižoj ceni kapitala koji su nudile na zajam. Godine 1913, zemljoradničkih kreditnih zadruga bilo je 782, a palanačkih banaka 149; osnov za ubiranje dividende. Takav je bio slučaj, na primer,  sa Čačanskom udeoničkom zadrugom koja je bila osnovna 1900. godine. Najpre je 1901. godine „izvesna ličnost, koja je imala veliki upliv, želela da se zadruga spoji sa novoosnovanim Čačanskim kreditnim zavodom“. Do toga nije došlo, ali je 1903. godine Čačanska udeonička zadruga postala palanačka banka, tako što je preregistrovana u Čačansku akcionarsku zadrugu. Članovi njenog upravnog i nadzornog odbora, postali su njeni većinski akcionari [Dašić, J., 26, 27].

Takođe, bilo je pokušaja da se zemljoradnicima ponudi akcionarski oblik zadrugarstva, da bi se od nezadrugara oteo novac, koji bi oni bili spremni da daju da bi se učlanili u zemljoradničke kreditne  zadruge. Na jedan od ovakvih pokušaja, upozorio je list Zemljoradnička zadruga, u seriji članaka objavljenih u novembru i decembru 1913. godine. Bilo je predočeno da po selima Srbije „niču nekakvi novčani zavodi koji sebe nazivaju zadrugama ekonoma i koji imaju zadatak potpuno sličan sa zadatkom zemljoradničkih zadruga“. Objašnjavano je da su, do pojave ovih samozvanih zadruga ekonoma, palanačke banke davale menične zajmove zemljoradnicima „samo uzgred i u zavijenijoj formi“, jer bi u protivnom bilo obelodanjeno da one ucenjuju visokim kamatama seljake, kojima je zakonom bila oduzeta pasivna menična sposobnost. Međutim, kada su samozvane zadruge ekonoma počele da se množe po selima Smederevske Jasenice, Mačve, Valjevske Posavine, u topličkom i požarevačkom kraju, „kreditovanje zemljoradnika postaje glavni i javni posao“ [Zemljoradnička zadruga, (a) ].

Iako su bile ustrojene kao udeonička društva kapitala, po Zakonu o akcionarskim društvima iz 1896. godine, zadruge ekonoma su nastojale da pokažu da profit, tobože, nije bio osnovni cilj njihovog osnivanja. Da bi se predstavile kao institucije za brigu o dobrobiti seljaka, čak su upisivale Pravila svog poslovanja u Zadružni registar kod Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Osim izmena kojima je zagovarana ograničena odgovornost akcionara i rasprostiranje poslovanja zadruge po čitavom srezu ili okrugu, Pravila ovih samozvanih zadruga ekonoma bila su, u stvari, prost prepis pravila zemljoradničkih kreditnih zadruga. 

U javnim glasilima, zadruge ekonoma su poručivale zemljoradničkim zadrugama da ne treba da se boje od njihove konkurencije, jer su na istom zadatku: da kreditom pomažu napredak poljoprivrede. U članku „Novčani zavodi i zemljoradnici“, koji je objavljen u broju 21 Zemljoradničke zadruge od 15. novembra 1913. godine, zadrugarima je objašnjavano šta su stvarne namere zadruga ekonoma.

Konkrencije ovih novčanih zavoda ne može biti, jer su potpuno različne osnove i ciljevi rada naših zemljoradničkih zadruga i novčanih zavoda. Napisali smo ovo kao pozvani da štitimo interese zemljoradnika, da im kažemo da se ne zavaravaju da će im ikad kapital moći doneti spasa. Kapital ima cilj da dođe do ćara, do rente, a kakve posledice otuda nastaju i za zemljoradnika i za narodnu privredu, za to je on i slep i gluv. Jedno treba da je jasno zemljoradnicima. Isto onako kao što privatan, jedan čovek, bez milosrđa pritiskuje svojim kapitalom zemljoradnika, isto tako ni udruženi kapitali neće drugojače raditi. Na protiv, milosrdnost je veća, a pritisak jači.

U potrazi za ljudima koji bi upisali akcije, ove pseudo-zadruge su objašnjavale „da su zemljoradničke zadruge neznatno sredstvo koje zemljoradnicima stoji na raspoloženju“ i obećavale da će moći mnogo više da odgovore potrebama zemljoradničkog kredita. Ovo svoje obećanje zasnivale su na isticanju prednosti zadrugarstva na komercijalnoj osnovi. Smatrale su da zadrugari treba da budu pravi akcionari, koji će učestvovati u raspodeli zadružne dobiti i koji će imati ograničenu odgovornost, to jest da za obaveze zadruge odgovaraju samo svojim vlasničkim udelima. U potrazi za profitom, isticale su da delovanje zadruge ne sme da bude svedeno na jedno selo, već da se rasprostire „na celu jednu političku oblast“ [Zemljoradnička zadruga, (b) ]. Ove nove male banke računale su, dakle, na to da im se interes podudara sa interesima sreskih načelnika. Pri tome, one su polazile od pretpostavke da bi ovi državni činovnici mogli da utiču na lokalno stanovništvo da upisuje njihove akcije.

Međutim, zadruge ekonoma nisu uspele da se razviju kao kreditori seljaka i da posluju  uporedo  sa zemljoradničkim kreditnim zadrugama. Nestajale su iz privrednog života Srbije, istom brzinom kojom su se pojavljivale. Zemljoradnički kredit namenjen sitnom seljačkom posedu pokazao se nespojivim sa interesima profita.

Kada su zbog nesolidnog poslovanja počele jedna za drugom da propadaju, pa su njihovi akcionari ostajali bez uloženog novca, osnivanju novih zadruga ekonoma nisu pomagale ni agitacije sreskih državnih činovnika. Naime, dešavalo se da načelnik sreza pozove zvaničnim pozivom po dva do tri lica iz svakog sela u svoju kancelariju, gde bi im preporučivao i naređivao da upišu akcije  nove  zemljoradničke  banke.  Ljudi bi se odazivali zvaničnom pozivu, jer su pretpostavljali da ih načelnik traži po nekom važnom državnom poslu. Kada bi čuli o čemu se radi, sa negodovanjem bi odlazili iz sreskog načelstva [Avramović, M., (d), 64].

Zaključak

Na kraju 19. i početku 20. veka, u Srbiji je stvoren zadružni pokret Rajfajzenovog tipa, koji je pomogao mnogim seljacima da povrate kreditnu sposobnost, ekonomsku slobodu i pravnu sigurnost. Značaj ovog, tada modernog evropskog pokreta, ne iscrpljuje se činjenicom da je za samo dve decenije od kako je nastao u Srbiji, zadrugama bilo obuhvaćeno 17% do 18% poljoprivrednih domaćinstava. Njegov značaj je u tome što je skrenuo pažnju države na to da je moguće organizovati kredit za razvoj poljoprivrede. U duhu svog liberalnog odnosa prema formiranju novih društava lica i društava kapitala uopšte, srpska država je potpomogla zadružni pokret zakonski i materijalno. Zahvaljujući tome, u okrilju ovog pokreta započela je koncentracija kapitala namenjenog agraru i posejano je seme tehničkog napretka poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Bez jeftnog kredita zemljoradničkih zadruga, seljaci u Srbiji tada ne bi bili u mogućnosti da obezbede kritičnu masu finansijskih sredstava za kupovinu savremenijih poljoprivrednih sprava, niti da ove sprave nabavljaju po nižim, monopolskim cenama.

Nesporno je da je srpska država stvorila zakonske i materijalne uslove da zadružni pokret u Srbiji opstane i da se razvija. Međutim, isto tako stoji činjenica da, sem zakonske i izvesne materijalne podrške zemljoradničkim kreditnim zadrugama, do Prvog svetskog rata srpska država nije uradila ništa drugo na planu organizovanja jeftnog zemljoradničkog kredita. Posle rata, biće više pokušaja da se konačno uredi ovo pitanje. Ovi pokušaji su urodili plodom tek sa osnivanjem Privilegovane agrarne banke 1929. godine, koja će kao glavni zadatak sebi postaviti da kreditira zemljoradničke zadruge i njihove saveze, „naročito u cilju pomaganja razvitka zadružnog poljoprivrednog obrta i poljoprivredne industrije“ [Član 11. Zakona o Privilegovanoj agrarnoj banci].

Prof. dr Dragana Gnjatović

Megatrend univerzitet Beograd