Rajfajzenova formula kredita i dobročinstva
Sredinom 1890-ih, kao protivteža zelenašima, kao „kotva spasenja seljaka“, [Nedeljković, M., 273] u Srbiji su nastale zemljoradničke kreditne zadruge. Bile su prve institucije specijalizovane za kreditiranje zemljoradnika u zemlji u kojoj nije bilo organizovanog poljoprivrednog kredita. Pokušaji državnih novčanih zavoda: Uprave fondova i okružnih štedionica, da snabdeju seljaka jeftinim kreditom, propali su. Jedini kredit koji je bio dostupan seljacima bio je onaj zelenaški, koji je vodio čitavu poljoprivredu u dužničku propast. Da bi spasla seljaka od ove propasti, država je zabranila da mu se oduzima vitalni deo imanja za dug; ali, na taj način, seljaku je posredno bila ograničena mogućnost da dođe do hipotekarnog zajma Uprave fondova [Gnjatović, D., (a)]. Seljak tada nije mogao legalno da koristi ni menične zajmove akcionarskih banaka, jer mu je država zabranila da koristi menicu kao sredstvo obezbeđenja kredita, opet da bi ga odvratila od preteranog zaduživanja; ali, kako je njemu lični kredit bio neophodan, seljak se lažno predstavljao kao trgovac ili ekonom, što ga je skupo koštalo kod palanačkih zelenaških banaka [Gnjatović, D., (b)]. Tek sa pojavom zemljoradničkih kreditnih zadruga, stvaraju se uslovi za finansijsku konsolidaciju poljoprivrednih proizvođača i za kreditiranje razvoja poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.
Prve zemljoradničke kreditne zadruge u Srbiji bile su uređene po ugledu na organizaciono iskustvo nemačkih kreditnih zadruga Rajfajzenovog tipa. Fridrih Vilhelm Rajfajzen (Friedrich Wilhelm Raiffeisen) (1818- 1888), nemački političar i javni radnik, kao predsednik opštine u Vajerbušu, organizovao je tokom 1847. i 1848. godine snabdevanje gladnih seljaka brašnom i hlebom. Tada je, iz čisto filantropskih pobuda, došao na ideju da pomogne seljacima u svojoj opštini, da se samoorganizovanjem odbrane od ekonomskog propadanja, zelenaša i drugih nedaća koje su ih tada zadesile. Posle više pokušaja da organizuje seljake u kooperativu, osnovao je 1854. godine prvu kreditnu zadrugu u Hedelsdorfu, po principu međusobnog pomaganja njenih članova. Zadruga je imala dvostruki zadatak: da obezbeđuje svojim članovima što jeftniji kredit i da podstiče njihove hrišćanske vrline.
Zemljoradničke kreditne zadruge Rajfajzenovog tipa stvarale su sredstva za kreditiranje svojih članova – u manjoj meri iz njihove štednje, a pretežno tako što su se zaduživale kod privatnih bankarskih institucija. Banke su pristajale da zadrugama odobravaju kredite, pod uslovom da svi zadružni članovi budu solidarno i neograničeno odgovorni za finansijske obaveze koje bi preuzela zadruga. Da bi zemljoradnici, pak, pristali da svom svojom imovinom solidarno garantuju za obaveze zadruge, oni su morali da se dobro međusobno poznaju. Zbog toga je zemljoradnička kreditna zadruga Rajfajzenovog tipa bila teritorijalno ograničena na selo ili parohiju. Prema nemačkom zadružnom zakonu, zadrugar bi postajao onaj ko bi uplatio članski ulog. Da bi i onaj najsiromašniji poljoprivredni proizvođač mogao da postane član zadruge, Rajfajzen je sveo članske uloge na najmanju moguću meru. Kako, prema tome, visina uloga nije ni za koga bila prepreka za članstvo u kreditnoj zadruzi, o tome ko će biti zadrugar odlučivali su radni i moralni kvaliteti ljudi.
Profit nije bio cilj poslovanja Rajfajzenovih zadruga, pa je jedini njihov kapital bio nedeljivi rezervni fond koji se formirao iz zadružne dobiti. Zadružna dobit je nastajala kao razlika između kamatne stope po kojoj je zadruga obezbeđivala novčana sredstva za kreditiranje svojih članova i po kojoj im je ova sredstva odobravala. Ova razlika je bila relativno mala, jer je kamatna stopa na odobrene kredite bila najviše 2% iznad kamatne stope koju je zadruga plaćala bankama od kojih je pozajmljvala novac. Iako su, zbog zakonske forme, bile osnivane kao udeonička društva, Rajfajzenove zadruge nisu isplaćivale svojim članovima dividendu. Zadružna dobit je služila isključivo za popunjavanje rezervnog fonda i za osnivanje novih kooperativa. Platu za rad u zadruzi dobijao je samo njen sekretar – knjigovođa. Sve ostale dužnosti i funkcije u zadrugama obavljale su se besplatno.
Da bi zadrugama olakšao pristup bankarskom kapitalu, Rajfajzen je 1872. godine osnovao Rajnski kreditni savez, a 1874. godine Savez za Vestfaliju i Savez za Hesen. Zatim je 1876. godine stvorio Glavnu kreditnu centralu svih nemačkih kreditnih zadruga (Deutche Reiffeisenbank A. G.), a naredne 1877. godine, i Savez zemljoradničkih zadruga [Zadružni leksikon, 1059].
U drugoj polovini XIX veka, formula Rajfajzenovih kreditnih zadruga bila je uspešno primenjena širom Evrope. Bio je to sistem kooperativa, koji se pokazao kao vrlo jednostavan za organizovanje, i u isto vreme, sposoban da izdrži konkurentsku borbu sa privatnim bankarskim institucijama. Bio je utemeljen na sedam postulata u kojima su se preplitali kredit i dobročinstvo.
Prvo, udruživanje u zadrugu bilo je univerzalnog karaktera. Bilo je dopušteno svakome da postane njen član. U vremenu bremenitih staleških i klasnih podela i sukoba, radilo se o korenitoj društvenoj promeni.
Drugo, zadruge su računale na masovnost svog članstva, jer imovno stanje nije bilo ni uslov, niti prepreka učlanjivanja. Akcionarski karakter udruživanja bio je, u suštini, ukinut. Članovi zadruge su mogli da postanu svi seoski domaćini, uplaćujući simbolične udele, da bi bilo zadovoljeno slovo zakona.
Treće, zemljoradničke kreditne zadruge su bile organizovane na principu finansijske sigurnosti. Bile su seoske organizacije lokalnog karaktera, gde su se ljudi međusobno dobro poznavali, pa nije postojala opasnost da se dovedu garanti bez imovine – ništaci.
Četvrto, princip je bio da se u kreditne zadruge ne udružuju kapitali, već ljudi. Ekonomska snaga njihovog udruživanja je bila pravno formulisana u njihovoj neograničenoj odgovornosti za obaveze zadruge.
Peto, zadrugom su rukovodili ljudi kojima je javni interes bio iznad ličnog. Osim zadružnog sekretara – knjigovođe, članovi uprave zemljoradničkih kreditnih zadruga nisu bili plaćeni. U upravu su ulazili seoski učitelji, sveštenici i najbolji domaćini, i njihov rad je bio dobrovoljan.
Šesto, poslovanje kreditnih zadruga bilo je uredno i javno. One su redovno podnosile izveštaje Savezu zemljoradničkih zadruga i ovi izveštaji su svake godine bili razmatrani na Kongresu kreditnih zemljoradničkih zadruga.
Sedmo, ustanova zemljoradničke kreditne zadruge imala je zadatak stalnog širenja među poljoprivrednim stanovništvom. Zbog toga je deo zadružne dobiti trebalo uvek da bude namenjen za osnivanje novih ćelija velikog kooperativnog organizma [Jovanović, D., (a), 308, 309].
Presađivanje Rajfajzenove formule u Srbiji
Osnivač zemljoradničkih kreditnih zadruga Rajfajzenovog tipa u Srbiji bio je Mihailo Avramović (1864-1945). Rodom iz sela Dubone, kraj Mladenovca, po završetku Trgovačke akademije u Beogradu, radio je kao bankarski činovnik u beogradskim i smederevskim novčanim zavodima. Sa institucijom zemljoradničke kreditne zadruge upoznao se početkom 1890-ih, kada je kao upravnik Podunavske okružne zadruge, novčanog zavoda iz Smedereva, putovao po Nemačkoj i Italiji. Po povratku u Srbiju, rešio je da u svoj rodni kraj presadi ovu instituciju. Tada je okrug smederevski bio najgušće naseljen u Srbiji, sa najboljim saobraćajnim vezama, tržištem koje se brzo razvijalo, ali i sa najzaduženijim poljoprivrednicima [Komadinić, M., 22].
Prvu zemljoradničku kreditnu zadrugu, Mihailo Avramović je osnovao 29. februara 1894. godine u selu Vranovu, nedaleko od Smedereva. Objašnjavajući kasnije kako se odlučio na ovaj korak, Avramović je rekao da „posle uspeha koji su pokazale zemljoradničke zadruge u Nemačkoj na polju uređenja zemljoradničkog kredita, pogotovo posle ogleda da se ta ustanova presadi u Austriji i Italiji, koji su doneli najbolje za svakoga, je bilo jasno da zemljoradničke zadruge nisu vezane za jednu zemlju i da se isto tako mogu razvijati u tuđini, kao što niču, rastu i razvijaju se u svojoj rođenoj zemlji“ [Avramović, M., (a), 397]. O tome da se, u osnivanju prve zemljoradničke kreditne zadruge u Srbiji, pridržava Rajfajzenove formule, povodom trideset godina zadružnog rada, Mihailo Avramović je 1924. godine zapisao:
„Kada smo gradili pravila za kreditne zadruge za naše seljake, mi smo takođe gledali da očuvamo sve ono što je bitno u rajfajzenizmu: samopomoć, solidarna odgovornost zadrugara, ograničena oblast, besplatnost uprave, nedeljivost dobiti i rezervnog fonda, pozajmljivanje samo zadrugarima, sve smo mi usvojili i izneli u naša pravila“ [Avramović, M., (b), 63]. Insistirajući na doslednoj primeni hrišćanskih moralnih načela u organizaciji zadružnog života, koje je preuzeo od Rajfajzena, Avramović će u Srbiji, a kasnije i u Kraljevini SHS, biti poznat kao rodonačelnik tzv. smederevskog pravca zadrugarstva [Jovanović, D., (b), 301].
Inicijativi Mihaila Avramovića da 1894. godine osnuje prvu zemljoradničku kreditnu zadrugu, odmah se pridružilo dvadeset devet domaćina iz Vranova, koji su imali dosta dugova zbog kupovine zemlje. Iste godine, u okrugu smederevskom, osnovane su zadruge u Azanji, Malom Orašju, Mihajlovcu i Ratarima. Početni kapital za poslovanje ovih prvih zemljoradničkih kreditnih zadruga u Srbiji činili su krediti Podunavske okružne zadruge – bankarske institucije u kojoj je Mihailo Avramović bio ranije upravnik. Kako je zapisano u sačuvanom Međusobnom ugovoru, koji su potpisali sedamdesetorica domaćina iz Azanje, cilj zemljoradničke zadruge je bio „da nabavi svojim članovima potreban novac za poljoprivredne radove, razvije i odomaći svest o štednji između njih, te na taj način utiče na popravku njihovog materijalnog stanja“ [100 godina zemljoradničkog zadrugarstva Srbije, 203, 209].
U praksi, novčana sredstva pozajmljena od zemljoradničkih kreditnih zadruga nisu korišćena samo u poljoprivredne svrhe.
Ubrzo posle početka rada prvih zadruga, pokazalo se da su one odobravale kredite ne samo za nabavku sprežne i priplodne stoke, zemljoradničkih sprava, semenja, stočne hrane, za obrađivanje tla, podizanje vinograda i voćnjaka, podizanje zgrada i kupovinu zemljišta, već i za kupovinu ljudske hrane, oduživanje dugova i isplatu poreza. Na taj način su zemljoradničke kreditne zadruge u Srbiji pokazale sposobnost ne samo za organizovanu brigu o poljoprivrednoj proizvodnji, već i brigu za goli opstanak zemljoradničkih porodica.
Držeći se Rajfajzenovog metoda razvoja zemljoradničkog kreditnog zadrugarstva, 1895. godine Mihailo Avramović osniva u Smederevu Glavnu zemljoradničku kreditnu zadrugu, sa zadatkom da prikuplja novčana sredstva za finansiranje lokalnih kreditnih zadruga. Iste godine, on pokreće inicijativu da Glavna zadruga i 11 lokalnih zemljoradničkih kreditnih zadruga, koliko ih je do tada započelo sa radom, postanu osnivači prve zadružne asocijacije u Srbiji. Tako je 20. juna 1895. godine osnovan Savez srpskih zemljoradničkih zadruga, sa sedištem u Smederevu i pod upraviteljstvom Mihaila Avramovića. Zadatak Saveza bio je da upoznaje seosko stanovništvo sa načelima zemljoradničkog zadrugarstva, sarađuje sa seoskom inteligencijom – učiteljima i sveštenicima – na organizovanju zemljoradničkih zadruga, da se stara o pravilnom razvijanju i napredovanju zadruga i da štiti „njihovo dobro i uspevanje“. Takođe, iste godine, Avramovič učestvuje u Londonu na osnivačkom kongresu Međunarodnog zadružnog saveza. Na inicijativu Velike Britanije, Međunarodni zadružni savez osnovali su predstavnici 11 zemalja, među kojima je bila i Srbija. U 1898. godini, Savez srpskih zemljoradničkih zadruga se preseljava iz Smedereva u Beograd i od tada deluje kao Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Mihailo Avramović je ostao na njegovom čelu do 1927. godine.
Zakonska i materijalna potpora srpske države zemljoradničkim kreditnim zadrugama
Prve zemljoradničke kreditne zadruge osnovane su u Srbiji pre nego što su se o njima izjasnili dvor, vlada i Narodna skupština. Među trgovcima i činovništvom okruga smederevskog, ova nova institucija je bila dočekana sa nevericom i sumnjičavošću. Naročito su bili uznemireni smederevski zelenaši, čiji su krediti seljacima bili pet do šest puta skuplji od zadružnih. Oni su proturali vest da se zadruge osnivaju sa ciljem da se ekonomski organizuje jedna nova politička stranka „čije rđave namere šibaju čak do samoga prestola.“ Iako su učeni ljudi objašnjavali da je reč o naprednoj evropskoj instituciji, vlasti su nekoliko godina sumnjale u to da zemljoradničke kreditne zadruge nisu „opasne za red i mir“ u zemlji. Vrh državne uprave se razuverio tek onda kada je „jedan Kraljev čovek od poverenja“ ispitao na terenu o kakvoj se instituciji zaista radi [Avramović, M., (c), 298].
Srpska država je prvi put zakonodavnim putem posredno priznala zemljoradničke kreditne zadruge u jesen 1897. godine, kada je iz budžeta odobrila Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi kredit od 100.000 dinara. Na početku svog rada, Glavna zadruga nije mogla samo svojim sredstvima da zadovolji potrebe svih lokalnih zadruga, pa se obratila državi za pomoć. Da je u državi tada bio prevaziđen otpor prema zemljoradničkim kreditnim zadrugama i sazrela svest o njihovom značaju za zemljoradnike, govori činjenica da je u trenutku kada je u Narodnoj skupštini bila izglasana prva budžetska podrška Glavnoj zadruzi, u Srbiji bilo osnovano jedva pedeset seoskih zadruga.
Naredne 1898. godine, usvojen je prvi srpski Zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama, koji je tada smatran jednim od najliberalnijih među odgovarajućim zakonima u Evropi [Zadružni leksikon, 1488]. U ovom zakonu nema posebne definicije zemljoradničke zadruge, već se nabrajaju i opisuju poslovi koje zadruga može da obavlja. Prema Zakonu, zemljoradnička zadruga može:
- davati svojim zadrugarima kredit i primati na priplod ušteđevine;
- nabavljati zadrugarima sredstva za posebnu ili zajedničku upotrebu, kao: poljoprivredne sprave, semenje, sadnice, stoku, alate, sirovine za preradu itd.
- nabavljati zadrugarima sredstva za potrošnju;
- zajednički proizvoditi poljoprivredne proizvode ili ih zajednički prerađivati; ili raditi i jedno i drugo;
- ajednički prodavati svoje proizvode ili svoje izrađevine.
U skladu sa odgovarajućim evropskim uređenjem seoskih kooperativa, srpski zakonopisac je široko postavio delokrug rada zemljoradničkih zadruga. Kada je Zakon bio usvojen, zemljoradničke zadruge u Srbiji su se prvenstveno bavile poslovima kreditiranja seljaka, s tim što su neke od njih organizovale nabavku poljoprivrednih sprava zadrugarima, koji bi u tu svrhu uzeli zadružni kredit. Specijalizovane nabavne i prodajne zadruge nisu se tada još uvek pojavile u selima Srbije. Ovakav vizionarski odgovor zakonodavca na pojavu zemljoradničkih zadruga u Srbiji, podstakao je njihov razvoj i širenje njihovog delokruga rada. Sa jedne strane, zakonom je bilo uređeno ono što se već primilo u Srbiji, presađeno iz Rajfajzenovih zadruga, a sa druge strane, otvorene su zakonske mogućnosti za širenje zadružne delatnosti.
Srpski zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama vratio je seljaku kreditnu sposobnost, ekonomsku slobodu i pravnu sigurnost. Kreditnu sposobnost seljak je izgubio kada ga je država lišila mogućnosti da podigne lični menični zajam. U zadruzi je ovu sposobnost dobijao svaki zemljoradnik samim tim što bi postao zadrugar. Ekonomsku slobodu zadrugar je izgubio kada je pao zelenašima u šake. Ovu slobodu je povratio u zadruzi, tako što je mogao da uzima i vraća kredit u skladu sa svojim objektivnim materijalnim mogućnostima. Pravnu sigurnost seljak je izgubio kada je zbog kredita palanačkih banaka morao da pristane da se lažno predstavlja. Ovu sigurnost je opet stekao tako što mu je zakonodavac dao mogućnost da se kao zadrugar zadužuje na legalan način.
Zakon o zemljoradničkim i kreditnim zadrugama je preneo brigu o neograničenoj solidarnoj odgovornosti na Skupštinu zadrugara. Naime, o svim poslovima zadruge rešavala je njena Skupština, koja je odlučivala tročetvrtinskom većinom. Naročito značajnu ulogu Skupština je imala u oblikovanju dužničkih odnosa sa poveriocima. Zadrugu niko nije mogao da zaduži dok o tome ne bi odlučila Skupština zadrugara i dok ne bi odredila sumu do koje bi se zaduženje moglo učiniti. U tom smislu, solidarna, neograničena odgovornost zadrugara za finansijske obaveze zadruge, bila je, u stvari, ograničena pravom Skupštine da određuje koliko će se zadruga zadužiti. Takođe, zakon je uskratio mogućnost poveriocu da lovi pojedine zadrugare i traži naplatu svojih potraživanja. Poverilac je, po zakonu, bio upućen na zadružnu imovinu. Tek ako ova imovina ne bi bila dovoljna za namirenje poverioca, a to bi se sudski utvrdilo, poverilac bi dobio pravo da se obraća pojedinim zadrugarima.
Jačanju zadružnog kapitala u Srbiji, država je doprinela tako što je 1900. godine odlučila da zemljoradničkim zadrugama obezbedi stalne dodatne, bespovratne izvore finansiranja. Na osnovu Zakona o potpomaganju zemljoradničkih zadruga, država je stavila na raspolaganje Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi u Beogradu deo prihoda srpske državne klasne lutrije i stalni budžetski kredit od 50.000 dinara godišnje. Vrlo brzo, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga će postati ekonomska i finansijska moć zemljoradničkih zadruga u Srbiji.
Investiranje u razvoj poljoprivrede zadružnim kreditom
Posle donošenja Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama 1898. i Zakona o potpomaganju zemljoradničkih zadruga 1900. godine, broj zemljoradničkih kreditnih zadruga u Srbiji brzo se povećavao. Zadruge su osnivane u svim okruzima, a najviše ih je niklo u smederevskom, požarevačkom, beogradskom, kragujevačkom i moravskom okrugu. Do Prvog svetskog rata, u Srbiji je prosečno godišnje osnivano 56 zadruga (Tabela 1).
Do 1901. godine, broj zadrugara je narastao na 10.383, da bi se do 1905. godine više nego udvostručio. Te godine, u Srbiji je bilo 22.709 zadrugara. Pred Prvi svetski rat, poslovale su 782 zemljoradničke kreditne zadruge sa više od 100.000 zadrugara. Tada je zadrugama bilo obuhvaćeno oko 17% do 18% seoskih domaćinstava u Srbiji [Zadružni leksikon, 1488, Avramović, M., c, 305, Avramović, M., (d), 51]. Zahvaljujući koncentraciji zadružnog kapitala u Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi, početkom 20. veka srpski seljak – zadrugar je bio u prilici da uz povoljan kredit nabavi modernije poljoprivredne sprave, i to po nižim, monopolskim cenama.
Lokalne zemljoradničke kreditne zadruge su pozajmljivale novac od Glavne zemljoradničke kreditne zadruge, po kamatnoj stopi od 5% do 6% godišnje. Po ovoj kamatnoj stopi, zadruge su primale i novac na štednju od svojih članova. Novčana sredstva prikupljena po osnovu zajmova kod Glavne zemljoradničke kreditne zadruge i po osnovu štednje zadrugara, lokalne zemljoradničke zadruge su davale svojim članovima na zajam po kamatnoj stopi od 7% do 8% na godišnjem nivou. Za devetnaest godina svog rada, od 1894. do kraja 1913. godine, zemljoradničke zadruge u Srbiji su kreditirale svoje članove sa preko 25 miliona dinara [Avramović, M., (d), 55].
Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je kreditirala lokalne zadruge iz sopstvenih sredstava i iz sredstava koja je redovno dobijala od države po osnovu Zakona o potpomaganju zemljoradničkih zadruga iz 1900. godine. Svoj kapital, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je deponovala kod Uprave fondova i dve solidne privatne banke: Beogradske zadruge i Beogradskog kreditnog zavoda. U decembru 1912. godine, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je, u kasi Uprave fondova, imala preko 500.000 dinara u srebru, a u kasama dve pomenute privatne bankarske institucije, oko 80.000 dinara u srebru [Izjava Uprave Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, 3]. Uzimajući u obzir prirodu zemljoradnje, odnosno nemogućnost da se unapred predvidi kakva će biti nastupajuća žetva i koliko će kredita biti potrebno zadrugarima, ovakva novčana rezerva bila je stalno neophodna Glavnoj zemljoradničkoj kreditnoj zadruzi.
Osnovni zadatak Glavne zemljoradničke kreditne zadruge bio je da pomogne u usavršavanju tehnike u poljoprivrednoj proizvodnji. Početkom 20. veka, u Srbiji su upotrebljavane, za to vreme, primitivne poljoprivredne sprave. Glavno oruđe za rad u njivi bio je zastareli liveni plug. Među zemljoradnicima su postojale ukorenjene predrasude protiv uvoza modernih plugova „gvozdenjaka“ iz Nemačke za „naše zemlje“ i „našu stoku“. Tek kada je zadrugarima objašnjeno da će pomoću jeftnog zadružnog kredita doći do boljeg, a ujedno i jeftnijeg pluga, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga je uvezla moderne, trajnije plugove od kovanog čelika iz Nemačke. Uspela je da ih nabavi preko Glavne nemačke zadruge po ceni od 51 dinar i da ih po toj ceni prodaje zemljoradnicima posredstvom lokalnih zadruga, dok su ih privatni liferanti prodavali po ceni od 75 dinara. Kada su zadrugari prihvatili nemačke „gvozdenjake“, lokalne zemljoradničke zadruge su nabavljale preko hiljadu ovih jeftnijih i kvalitetnijih oruđa za rad godišnje. Takođe, Glavna zadruga je postala nabavljač sejalice po ceni od 300 dinara, za koju se kod privatnih prodavaca plaćalo 400 do 500 dinara. Kvalitetna žetelica koštala je kod zadruge 430 dinara, dok se „gora žetelica prodavala u čaršiji za 650 dinara“ [Avramović, M., (d), 59].
Kada bi lokalnoj zemljoradničkoj zadruzi ponestala neka poljoprivredna sprava, ona bi je dobavljala od Glavne zemljoradničke kreditne zadruge. Ali, ako ni Glavna zadruga ne bi trenutno imala na stovarištu u Beogradu takvu spravu, njena cena bi odmah skočila na pijaci. Mihailo Avramović je izneo primer iz 1913. godine o tome da je cena parnih vršalica od 6 konjskih snaga, kod zemljoradničkih zadruga, bila 9.000 dinara; kada ovih vršalica nije moglo da se nađe kod lokalnih zadruga, niti na stovarištu Glavne zadruge u Beogradu, privatni trgovci su ih prodavali za 14.000 i 15.000 dinara [Avramović, M., (d), 60]. Starajući se da se ovakve situacije što ređe javljaju, Glavna zemljoradnička kreditna zadruga postala je regulator cena zemljoradničkih sprava na tržištu u Srbiji.
Zemljoradničke kreditne zadruge i palanačke banke
Posle nepune dve decenije rada, zemljoradničke kreditne zadruge počele su da ugrožavaju poslovanje malih palanačkih banaka. Konkurentska prednost koju su kreditne zadruge ostvarivale u odnosu na palanačke banke, sastojala se u njihovoj većoj rasprostranjenosti i brojnosti po selima Srbije i u nižoj ceni kapitala koji su nudile na zajam. Godine 1913, zemljoradničkih kreditnih zadruga bilo je 782, a palanačkih banaka 149; osnov za ubiranje dividende. Takav je bio slučaj, na primer, sa Čačanskom udeoničkom zadrugom koja je bila osnovna 1900. godine. Najpre je 1901. godine „izvesna ličnost, koja je imala veliki upliv, želela da se zadruga spoji sa novoosnovanim Čačanskim kreditnim zavodom“. Do toga nije došlo, ali je 1903. godine Čačanska udeonička zadruga postala palanačka banka, tako što je preregistrovana u Čačansku akcionarsku zadrugu. Članovi njenog upravnog i nadzornog odbora, postali su njeni većinski akcionari [Dašić, J., 26, 27].
Takođe, bilo je pokušaja da se zemljoradnicima ponudi akcionarski oblik zadrugarstva, da bi se od nezadrugara oteo novac, koji bi oni bili spremni da daju da bi se učlanili u zemljoradničke kreditne zadruge. Na jedan od ovakvih pokušaja, upozorio je list Zemljoradnička zadruga, u seriji članaka objavljenih u novembru i decembru 1913. godine. Bilo je predočeno da po selima Srbije „niču nekakvi novčani zavodi koji sebe nazivaju zadrugama ekonoma i koji imaju zadatak potpuno sličan sa zadatkom zemljoradničkih zadruga“. Objašnjavano je da su, do pojave ovih samozvanih zadruga ekonoma, palanačke banke davale menične zajmove zemljoradnicima „samo uzgred i u zavijenijoj formi“, jer bi u protivnom bilo obelodanjeno da one ucenjuju visokim kamatama seljake, kojima je zakonom bila oduzeta pasivna menična sposobnost. Međutim, kada su samozvane zadruge ekonoma počele da se množe po selima Smederevske Jasenice, Mačve, Valjevske Posavine, u topličkom i požarevačkom kraju, „kreditovanje zemljoradnika postaje glavni i javni posao“ [Zemljoradnička zadruga, (a) ].
Iako su bile ustrojene kao udeonička društva kapitala, po Zakonu o akcionarskim društvima iz 1896. godine, zadruge ekonoma su nastojale da pokažu da profit, tobože, nije bio osnovni cilj njihovog osnivanja. Da bi se predstavile kao institucije za brigu o dobrobiti seljaka, čak su upisivale Pravila svog poslovanja u Zadružni registar kod Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Osim izmena kojima je zagovarana ograničena odgovornost akcionara i rasprostiranje poslovanja zadruge po čitavom srezu ili okrugu, Pravila ovih samozvanih zadruga ekonoma bila su, u stvari, prost prepis pravila zemljoradničkih kreditnih zadruga.
U javnim glasilima, zadruge ekonoma su poručivale zemljoradničkim zadrugama da ne treba da se boje od njihove konkurencije, jer su na istom zadatku: da kreditom pomažu napredak poljoprivrede. U članku „Novčani zavodi i zemljoradnici“, koji je objavljen u broju 21 Zemljoradničke zadruge od 15. novembra 1913. godine, zadrugarima je objašnjavano šta su stvarne namere zadruga ekonoma.
Konkrencije ovih novčanih zavoda ne može biti, jer su potpuno različne osnove i ciljevi rada naših zemljoradničkih zadruga i novčanih zavoda. Napisali smo ovo kao pozvani da štitimo interese zemljoradnika, da im kažemo da se ne zavaravaju da će im ikad kapital moći doneti spasa. Kapital ima cilj da dođe do ćara, do rente, a kakve posledice otuda nastaju i za zemljoradnika i za narodnu privredu, za to je on i slep i gluv. Jedno treba da je jasno zemljoradnicima. Isto onako kao što privatan, jedan čovek, bez milosrđa pritiskuje svojim kapitalom zemljoradnika, isto tako ni udruženi kapitali neće drugojače raditi. Na protiv, milosrdnost je veća, a pritisak jači.
U potrazi za ljudima koji bi upisali akcije, ove pseudo-zadruge su objašnjavale „da su zemljoradničke zadruge neznatno sredstvo koje zemljoradnicima stoji na raspoloženju“ i obećavale da će moći mnogo više da odgovore potrebama zemljoradničkog kredita. Ovo svoje obećanje zasnivale su na isticanju prednosti zadrugarstva na komercijalnoj osnovi. Smatrale su da zadrugari treba da budu pravi akcionari, koji će učestvovati u raspodeli zadružne dobiti i koji će imati ograničenu odgovornost, to jest da za obaveze zadruge odgovaraju samo svojim vlasničkim udelima. U potrazi za profitom, isticale su da delovanje zadruge ne sme da bude svedeno na jedno selo, već da se rasprostire „na celu jednu političku oblast“ [Zemljoradnička zadruga, (b) ]. Ove nove male banke računale su, dakle, na to da im se interes podudara sa interesima sreskih načelnika. Pri tome, one su polazile od pretpostavke da bi ovi državni činovnici mogli da utiču na lokalno stanovništvo da upisuje njihove akcije.
Međutim, zadruge ekonoma nisu uspele da se razviju kao kreditori seljaka i da posluju uporedo sa zemljoradničkim kreditnim zadrugama. Nestajale su iz privrednog života Srbije, istom brzinom kojom su se pojavljivale. Zemljoradnički kredit namenjen sitnom seljačkom posedu pokazao se nespojivim sa interesima profita.
Kada su zbog nesolidnog poslovanja počele jedna za drugom da propadaju, pa su njihovi akcionari ostajali bez uloženog novca, osnivanju novih zadruga ekonoma nisu pomagale ni agitacije sreskih državnih činovnika. Naime, dešavalo se da načelnik sreza pozove zvaničnim pozivom po dva do tri lica iz svakog sela u svoju kancelariju, gde bi im preporučivao i naređivao da upišu akcije nove zemljoradničke banke. Ljudi bi se odazivali zvaničnom pozivu, jer su pretpostavljali da ih načelnik traži po nekom važnom državnom poslu. Kada bi čuli o čemu se radi, sa negodovanjem bi odlazili iz sreskog načelstva [Avramović, M., (d), 64].
Zaključak
Na kraju 19. i početku 20. veka, u Srbiji je stvoren zadružni pokret Rajfajzenovog tipa, koji je pomogao mnogim seljacima da povrate kreditnu sposobnost, ekonomsku slobodu i pravnu sigurnost. Značaj ovog, tada modernog evropskog pokreta, ne iscrpljuje se činjenicom da je za samo dve decenije od kako je nastao u Srbiji, zadrugama bilo obuhvaćeno 17% do 18% poljoprivrednih domaćinstava. Njegov značaj je u tome što je skrenuo pažnju države na to da je moguće organizovati kredit za razvoj poljoprivrede. U duhu svog liberalnog odnosa prema formiranju novih društava lica i društava kapitala uopšte, srpska država je potpomogla zadružni pokret zakonski i materijalno. Zahvaljujući tome, u okrilju ovog pokreta započela je koncentracija kapitala namenjenog agraru i posejano je seme tehničkog napretka poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Bez jeftnog kredita zemljoradničkih zadruga, seljaci u Srbiji tada ne bi bili u mogućnosti da obezbede kritičnu masu finansijskih sredstava za kupovinu savremenijih poljoprivrednih sprava, niti da ove sprave nabavljaju po nižim, monopolskim cenama.
Nesporno je da je srpska država stvorila zakonske i materijalne uslove da zadružni pokret u Srbiji opstane i da se razvija. Međutim, isto tako stoji činjenica da, sem zakonske i izvesne materijalne podrške zemljoradničkim kreditnim zadrugama, do Prvog svetskog rata srpska država nije uradila ništa drugo na planu organizovanja jeftnog zemljoradničkog kredita. Posle rata, biće više pokušaja da se konačno uredi ovo pitanje. Ovi pokušaji su urodili plodom tek sa osnivanjem Privilegovane agrarne banke 1929. godine, koja će kao glavni zadatak sebi postaviti da kreditira zemljoradničke zadruge i njihove saveze, „naročito u cilju pomaganja razvitka zadružnog poljoprivrednog obrta i poljoprivredne industrije“ [Član 11. Zakona o Privilegovanoj agrarnoj banci].
Prof. dr Dragana Gnjatović
Megatrend univerzitet Beograd